Прво, би било корисно да видимо ко сте ви. Одговорите искрено на ових пар питања:
- Да ли пажљиво бирате програм који пратите на телевизији?
- Да ли препричавате несреће и неправде?
- Да ли живите у страху од болести?
- Да ли спадате у ону групу људи која мисли да је на другом месту и у туђој кожи много боље?
- Да ли дозвољавате другим људима да пред вама и вашим дететом препричавају трагичне прице и сажаљевају се над сопственом судбином?
Ако на пар ових питања одговарате потврдно, могу слободно да тврдим да ваше дете то од вас, за сада, не може учити о позитивном односу према животу. Не заборавите, деца највише уче по моделу. Кажем, за сада. Можда ћете ви решити да почнете мењати свој фокус и обрасце размишљања, па ћете једног дана бити у стању да их пренесете деци. Поздрављам и охрабрујем све оне који желе да крену овим путем И ако ово звучи као фраза, заиста никада није касно за промене!
Ако сте од оним других, којих дефинитивно има мање, не паметнијих, не бољих, него од оних који су имали услове да ово раније науче, ваше дете има велику срећу!
Зашто је то толико важно
Огромна је то ствар када неко у раном узрасту овлада овим вештинама! Вратите се у своје ране године и покушајте да замислите шта би од ваших живота било да сте на време научили да у себи, али и у другим људима и догађајима тражите и примећујете оно што је добро. Или да вас је неко као мале учио да будете свесни тока својих мисли, да разумете себе и своја осећања, да вас је неко охрабрио да слободно желите и слободно говорите… Непроцењиво је богатство овако нешто поклонити детету у раном добу!
Где сте на овом путу ви и ваше дете
Знате ли за ону ситуацију када се ваш тинејџер врати из школе некако килаво, невесело, а када га питате: “Шта ти је?”, он каже “Немам појма”.
Можда се то исто догађа и вама? Само ухватите себе у једном моменту у ком вас је нервоза већ “доообро” обузела. Када се питате зашто сте тако нервозни, често уопште немате одговор. Понекада се сетите једног непријатног догађаја који вас је тога дана узнемирио, али примећујете да количина вашег нерасположења знатно превазилази интензитет тог догађаја, тј. да он није толико значајан колико се ви лоше осећате. Онда можда закључите да сте преосетљиви, веома емотивни или да је то последица акумулираног стреса и савременог живота, да тако сви данас живе…
А шта се заправо догодило?
Вероватно сте на једну негативну мисао лепили другу, па трећу, четврту… Читаву лавину негативних мисли ми можемо да пустимо у наше мозгове за само пар сати, а да тога уопште нисмо ни свесни. Само додајемо још кашику по кашику животне горчине, јер уствари не пратимо ток својих мисли. Па није ни чудо што, када пустимо да се све одвија по инерцији, на крају останемо исцрпљени и неупотребиљиви као “кувана нога”.
Ми уствари немамо никакву контролу над највећим благом које смо добили, над нашим мозгом! А какве могућности су нам дате!
То се исто дешава и деци. Нека од њих чим уђу у школу, почну да примећују углавном лоше ствари, да су други боље обучени од њих, да се њихов друг већ увелико распричао са неким другим… Сваки пут када је неко груб према њима, они то веома интензивно проживљавају, а ситуације у којима су лепо прихваћени од стране друге деце, подразумевају. Оваква деца понекад делују доста тужно, иако је и њима као и осталима осмех често на лицу, с времена на време се види туга у њиховим очима, ма колико се родитељи трудили да им угоде. Они су уствари заокупљени негативним мислима и очекивањима, а у тој ситуацији им се управо то и дешава. Некако изгледа као да се сви грубијани “лепе” на њих…
Може ли се позитиван став учити
Апсолутно да, крените од себе, па онда подучавајте дете. За крај ћу навести један пример из сопствене куће, са идејом да боље разумете у ком правцу треба децу водити. Моја ћерка је ових дана ушетала је у дневну собу са необичним плетеницама, новом фризуром, и питала ме је: “Није глупо? Опссс, у ствари , да ли ми лепо стоји?” Била сам јако срећна! Пресрећна! Зашто?
Као прво, уочила је да је питање “Није глупо?”, уствари негативно. Друго, доста успешно је своје негативано питање, пробратила у позитивно “Да ли ми лепо стоји?”. Као треће, улаже напор да овлада овом вештином, а као последње и највеће, свесна је својих мисли. Маминој срећи нема краја!
Биљана Грбовић, оснивач Удружења родитеља “Матица”
Радујем се кад помажем!
Преузмите андроид апликацију.
