За српски народ Косово је персонификација боја који траје од Видовдана 1389. године и коме се још не назире крај, боја за идентитет и право на постојање упркос надмоћнијој сили. Сплетом историјских околности и под суровим репресијама српски народ се с простора Косова, као колевке средњевековне српске државности и духовности, постепено исељавао док је број Албанаца растао. По попису из 1991. године чак 82% становништва на простору Косова и Метохије чинили су Албанци. Од пада СФРЈ и обнове вишестраначја у Србији, суштинска политичка парадигма на којој су се уздизали и разбијали политички таласи, освајала и губила власт, било је управо Косовско питање.
Дешавања на КиМ 90-их године треба сагледати у политичком контексту краја Хладног рата, стварања Европске Уније, те позиционирању САД као неприкосновене суперсиле на челу НАТО, савеза који тражи нову сврху за своје деловање. У време Фукујаминог „краја историје“, Савезна република Југославија одбијала је да се повинује политичким, економским и стратешким интересима Запада. Српски народ нашао се, како су то говорили његови џелати, „на погрешној страни историје“. Земље окупљене у НАТО савезу дале су стога пуну подршку албанским сепаратистима како би преко њих оствариле своје интересе. Још у случају Аустро-Угарске, фашистичке Италије, а од 90-их година и САД, албанска политичка „дијагонала“, показала се као поуздан начин за асиметрични продор на Балкан, а присуство на Косову као кључна стратешка позиција за контролу региона.
Након преговора уз међународно посредовање у Рамбујеу (фебруар/март 1999) српска страна донела је судбоносну политичку одлуку да не потпише Привремени споразум за мир и самоуправу на Косову уз став да је то неприхватљив ултиматум. Да би смо разумели сав политички значај Резолуције 1244 неопходно је знати да је споразум из Рамбујеа садржао кључну одредбу у којој се помиње и „воља народа“ као један од критеријума за коначно решавање статуса Косова. Овом непрецизном дефиницијом отварају се врата за евентуални референдум о независности на територији КиМ, што Србија ни у ком случају не може прихватити.
Последица ове одлуке била је агресија НАТО савеза на СРЈ у периоду од 24. марта до 10. јуна 1999. године. Земља се налазила пред колапсом и Милошевић је, узимајући у обзир и унутрашње политичке околности и потребу да сачува поредак и власт, коначно посегнуо за дипломатским решењем. Запад је, суочен са слабим војним успехом операције и не желећи да започне копнену инвазију, пружио СРЈ могућност споразума. Документ Ахтисари–Черномирдин са тезама за решавање кризе на КиМ које су формулисане у 10 тачака, прихватили су председник и органи СРЈ као „основ за постизање мира“. На основу овог документа донет је 9. јуна и Војно-технички споразум у Куманову којим се уређује повлачење снага СРЈ и РС са територије КиМ.
Резолуција Савета безбедности Уједињених нација 1244, донета је на основу ВИИ главе Повеље УН, 10. јуна 1999. године у циљу обуставе сукоба и формулисања поступка за решавање спорног питања статуса КиМ. Овакве резолуције су по својој снази, заправо, одлуке, будући да су се, према чл. 24 Повеље, чланице УН сагласиле да Савет безбедности делује у њихово име при спровођењу својих дужности остварења мира и безбедности, а чл. 25 Повеље обавезале су се да „прихвате и извршавају одлуке Савета безбедности”. До данас Резолуција 1244 остаје највиши међународно-правни документ који се тиче статуса КиМ, а у њему се експлицитно гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије. Такође, врло је важно што се у Резолуцији 1244 за разлику од споразума из Рамбујеа нигде не помиње „воља народа“ као критеријум за коначно решење статуса КиМ, као и да су међународне снаге и цивилна мисија формално под заставом УН, што представља битну предност овог решења. Политичке импликације постигнутог значиле су да је држава могла тврдити да није капитулирала пред НАТО и није пристала да се одрекне дела своје територије.
Важно је напоменути и то да је у Анексу 2 Резолуције 1244 омогућен повратак снага безбедности на КиМ, у ограниченом броју. НАТО је без правне основе дискреционо право да дозволи повратак снага пренео команданту КФОР, на шта Савет безбедности није реаговао. Иако ова одредба није заживела у пракси и за то нема скорих изгледа, њен политички значај не може се занемарити. Србија је крајем 2022. године поново покренула ово питање у светлу кризе изазване поступањем Приштине. Флагрантно игнорисање међународног права од стране западних земаља осведочено је том приликом и у изјави министарке спољних послова Немачке Аналене Бербок да је било каква могућност присуства српских снага „неприхватљива“.
Последице и политичке импликације појединих решења показале су се посебно ризичним за Србе на КиМ. Њихова безбедност је у првом моменту угрожена стварањем „безбедносног вакуума“ између повлачења снага СРЈ и доласка међунардних снага, што је значило бројне злочине и егзодус Срба. Одредба Резолуције која се тиче безбедног повратка избеглица, што се односи на око 200 000 прогнаних припадника српског народа, никада није спроведена у дело, што представља само један у низу примера неиспуњавања мандата од стране међународне мисије на КиМ. Тенденциозно тумачење, неиспуњавање, и игнорисање одредби Резолуције од стране западних сила, са јасним политичким циљем, остаје пракса до данас.
Резолуцијом 1244 успоставља се привремени режим управе на КиМ, базиран на суштинској самоуправи. Међутим, Резолуцијом се не прецизирају надлежности Републике Србије и СРЈ на КиМ, те се у пракси фактичка власт оставља међународној цивилној и војној управи, која би требало да буде пренета на привремене органе самоуправе на КиМ. Ове одредбе доводе до суштинског угрожавања политичког поретка и дерогације устава и закона Србије и тадашње СРЈ на подручју КиМ, те стварају имплицитну опасност од сецесије на КиМ. Ипак, чињеница је да постигнута решења гарантују територијални интегритет Србије и онемогућавају међународно-правно признату сецесију без претходног договора и потврде истог од стране Савета безбедности УН. У том смислу овај споразум замрзнуо је политички конфликт. Ипак, испоставиће се да ни ове одредбе неће бити довољне да 2008. године спрече једнострано проглашавање независности тзв. Републике Косово. Основа за овај чин не може се пронаћи у Резолуцији 1244, већ само у осионој политичкој одлуци западних сила да занемаре оно што у њој пише и покушају од Србије да изнуде „прихватање реалности“ независног Косова супротно међународном праву.
Резолуцијом 1244 није прецизиран статус органа Србије и СРЈ на КиМ што представља знатну претњу по српски народ на подручју КиМ. С обзиром да Резолуцијом нису предвиђени никакви механизми за заштиту малобројнијег српског народа у процесу одлучивања на КиМ јасно се испољило искључивање и мајоризација српског народа у оквиру привремених органа самоуправе. У пракси је дуги низ година, нарочито на етнички хомогеном северу КиМ са српском већином, функционисао систем јавне управе Републике Србије, уз поштовање закона и учешће у изборима за политичке органе.
Север је био изузетак система у готово сваком смислу, сем одржавања јавног реда и мира, које су формално вршиле међународне снаге и снаге привремених органа самоуправе. До решења неких од ових спорних питања дошло је тек споразумима из Брисела и Вашингтона, али одбијање Приштине да испуни преузете обавезе и формира Заједницу српских општина и даље се наставља без адекватне осуде са Запада.
На концу, али свакако не мање важно, огромно српско историјско, културно и духовно наслеђе налази се на подручју КиМ. Чињеница да више не постоје српске и југословенске безбедносне снаге на КиМ показала се погубном за објекте од највећег културно-историјског значаја, нарочито у мартовским погромима 2004. године. Јасно је да ни КФОР ни било која страна безбедносна снага неће пружити адекватан ниво заштите да се би се сачувала ова баштину, чак и она под заштитом УНЕСКА. Сем тога путеви ка овим објектима више нису били обезбеђени. Тиме је свим Србима знатно отежан приступ и изоловани су од објеката верске и националне културе и традиције, што представља атак на идентитет. Очигледно је да су заустављање насиља, стварање и одржавање безбедног окружења за све грађане на КиМ, као узвишени циљеви међународних снага прокламовани Резолуцијом 1244, у пракси изостали.
Из свега наведеног јасно је да Резолуција 1244 предствља суштинску међународно-правну основу за позицију Републике Србије по питању Косова и Метохије. Не чуди зато ни инсистирање нашег државног врха, на челу са председником Вучићем, на поштовању Резолуције, чак и када је јасно да супротна преговарачка страна, као и представници међународне заједнице, свесно занемарују њене одредбе. Суочена са тим, Србија мора да води добро промишљену политику, засновану на ономе што је могуће у датој консталацији снага и интереса, а све у циљу очувања мира и безбедности грађана Србије и српског народа на Косову и Метохији.
Аутор: Михајло Олујић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Mihajlo Olujić: Kriza u Crvenom moru – jemenski Huti i region Bliskog istoka
Преузмите андроид апликацију.
