Danas je jedna petogodišnja devojčica u porodici, u vrtiću i u komšiluku poznata kao najmilije dete, “pukla” i iz čista mira počela da plače. Onako naglas, širom otvorenih usta i sa suzama veličine klikera, što je potpuno atipično za nju. Onda je usledilo pitanje, više kao krik – “ZAŠTO JA UVEK MORAM DA SLUŠAM?”
Auh…
Da je u pitanju bila njena mlađa sestra od 3 godine, poznata po tome da glas diže čim nije po njenom, reakcija bi bila potpuno drugačija, odgovor nervozniji, a insistiranje da uradi zadato bi se podrazumevalo. Jer, ta mlađa sestra vrlo često istera da bude po njenom baš na taj način. A ako i ne istera, to dobro naplati koncertom koji para uši, da nam svima da doznanja da ona nije zadovoljna.
Ali ovde je u pitanju bila Ona. Ona sa kojom sve možeš da se dogovoriš. Koja razume i tumači situacije kao da ima 10, a ne 5 godina. Ona, koja se uvek izvini jer je bila bezobrazna, čak i kada nije uopšte. Ona koja će mi uvek pomoći. Ona koja će sve uraditi da nekog ne izneveri i da nekog ne povredi.
Nije bila u pravu. Terala sam je da ide da piški jer ide u skafander i na sneg, a ne bi joj bio prvi put da tek kad izađe shvati da joj se – ipak piški. U zadatoj situaciji nije bila uopšte u pravu.
Ali te reči su pogodile u centar srca.
Mama ne želi da ti budeš poslušna.
Molim te nemoj da budeš poslušna.
Molim te nemoj uvek da brineš da li ćeš me naljutiti.
Molim te nemoj sutra da budeš najbolji đak koji sve sluša učiteljicu.
Molim te nemoj uvek da popustiš ovoj mlađoj, tvrdoglavijoj.
Molim te nemoj uvek da se trudiš da ispuniš tuđa očekivanja!
Molim te nemoj da me slušaš!
Mama najviše želi da slušaš sebe.
Da znaš da isteraš ono što želiš.
Molim te, mama samo želi da slušaj svoje srce.
Preuzmite android aplikaciju.
