Данас је једна петогодишња девојчица у породици, у вртићу и у комшилуку позната као најмилије дете, “пукла” и из чиста мира почела да плаче. Онако наглас, широм отворених уста и са сузама величине кликера, што је потпуно атипично за њу. Онда је уследило питање, више као крик – “ЗАШТО ЈА УВЕК МОРАМ ДА СЛУШАМ?”
Аух…
Да је у питању била њена млађа сестра од 3 године, позната по томе да глас диже чим није по њеном, реакција би била потпуно другачија, одговор нервознији, а инсистирање да уради задато би се подразумевало. Јер, та млађа сестра врло често истера да буде по њеном баш на тај начин. А ако и не истера, то добро наплати концертом који пара уши, да нам свима да дознања да она није задовољна.
Али овде је у питању била Она. Она са којом све можеш да се договориш. Која разуме и тумачи ситуације као да има 10, а не 5 година. Она, која се увек извини јер је била безобразна, чак и када није уопште. Она која ће ми увек помоћи. Она која ће све урадити да неког не изневери и да неког не повреди.
Није била у праву. Терала сам је да иде да пишки јер иде у скафандер и на снег, а не би јој био први пут да тек кад изађе схвати да јој се – ипак пишки. У задатој ситуацији није била уопште у праву.
Али те речи су погодиле у центар срца.
Мама не жели да ти будеш послушна.
Молим те немој да будеш послушна.
Молим те немој увек да бринеш да ли ћеш ме наљутити.
Молим те немој сутра да будеш најбољи ђак који све слуша учитељицу.
Молим те немој увек да попустиш овој млађој, тврдоглавијој.
Молим те немој увек да се трудиш да испуниш туђа очекивања!
Молим те немој да ме слушаш!
Мама највише жели да слушаш себе.
Да знаш да истераш оно што желиш.
Молим те, мама само жели да слушај своје срце.
Преузмите андроид апликацију.
