Шетајући нашим градом раније смо могли да наиђемо на натписе исцртане по тротоару: “Место за љубљење“. Били су оивичени белом бојом, и предвиђени да мотивишу младе парове или оне који то тек треба да постану, на изненадне, сасвим непланиране и спонтане пољупце.
Графите које смо некада могли пронаћи на тринаест места у граду, данас не видимо нигде.
Места за љубљење избледела су и нестала услед временских промена са којима смо се сусретали претходних година што даље провоцира питања:
Да ли и љубав временом избледи и где се то Новосађани данас љубе? Постоји ли у нашем граду, оно једно, најромантичније место на које момци воде девојке како би их освојили?
Да ли је пракса вођења симпатије у биоскоп и дељења пива из стаклене боце на студењаку превазиђена и да ли млади данас потежу за неким другим методама освајања?
Шетајући градом, катанци окачени на ограду Варадинског моста испричаће вам о нади младих људи да ће њихове љубавне приче трајати вечно.
Док будете правили фотографије са Петроварадинске тврђаве, једва ћете спретно избећи да вам у објектив камере не упадне неки загрљени пар који седи на бедему посматрајући залазак сунца.
Залазак сунца се са сремачке стране испраћа седењем на тунелу изнад Моста слободе, а шетње слабије осветљеним Каменичким парком након заласка, прави су потез до првог загрљаја.
Наш град препун је занимљивих месташца са скривеним наменама. Сваки кварт има барем по једно двориште у коме се, некако, свима догоде ти, први, спонтани пољупци.
И као неки прећутни договор између генрација, романтика клупица из краја остаје константа иако се око ње све мења.
Почетак свих састанака на слепо везује се за споменик Светозара Милетића на Тргу републике. Састанци који почну са: “Нађемо се код Милетића!“, обично се завршавају једењем кокица у Дунавском парку и чине незаобилазну путању у љубавој шетњи Новим Садом.
Ослушкујући пулс града видећемо да су скривене баште и актустичне гитаре само знакови поред пута у потрази за својом сродном душом, те да не постоји ни једно посебно место које је погодно за заљубити се.
Нажалост, све љубавне стазе имају свој почетак и крај. Тај крај често можемо пронаћи на Железничкој станици – некада најљубавнијој а понекад најтужнијој грађевини у Новом Саду.
Управо су ове зидине кумовале крајевима најлепших љубавних шетњи, и свему ономе што је могло да се деси… да се неко није укрцао у погрешан воз.
Преузмите андроид апликацију.
