Vesela Mačkić je naša sugrađanka, učiteljica i ženski takmičar u triatlonu. Proglašena je za najboljeg edukatora u Srbiji. Njena tajna je u osluškivanju svojih učenika, podsticanju kreativnog haosa i slobodnog izražavanja.
Uspešna je i u sferi sporta, a rekreativno se bavi triatlonom i ostvaruje svoje ciljeve. Za nju ne postoji odustajanje, a njen moto je „Ja to mogu!„. Otkrila nam je kako uspeva da balansira u svim sferama života.
Borili ste se za titulu najboljeg nastavnika na međunarodnom nivou, kako je došlo do ideje da učestvujete u toj trci?
Ja sam 2019. godine bila proglašena za najboljeg edukatora u Srbiji i moram reći da mi je to jedna od najvrednijih nagrada u karijeri do sada, prvenstveno zato što dolazi iz moje zemlje i zato što su u komisiji ljudi iz sfere obrazovanja, koje ja izuzetno cenim i zato što sam sa tom nagradom dobila priliku da stupim u kontakt i da se povežem sa najboljim edukatorima koji su u Srbiji.
Mogla sam da spoznam, zapravo, koliko je sistem obrazovanja u Srbiji dobar i koliko mogu da se usvoje dobri načini rada, na koji način ljudi u celoj Srbiji iz obrazovanja nastavnika rade i kako realizuju nastavne programe.
Nakon dve godine, udruženje je smatralo, da kroz svoj rad ja zaslužujem da se kandidujem na tom takmičenju „Global Teacher Prize„.
Uspeh da učestvujete na „Global Teacher Prize„, jeste upravo i da ste bili nagrađeni edukator u zemlji u kojoj živite, u Srbiji. Tako da, eto, ja sam ohrabrena tim svojim kolegama ljudima iz udruženja, poslala svoje podatke za to takmičenje.
U principu, meni je bilo značajno iz razloga zato što sam na taj način mogla da se povežem sa nastavnicima iz celog sveta.
Rezultati su se jako brzo videli, jer već sam stupila u kontakt sa nekim profesorima iz Nemačke, koji su mi poslali neke njihove načine rada, programe koje oni vode i pokazali interesovanje da pokažem ja njima šta je to što mi realizujemo u Srbiji, odnosno šta ja to realizujem sa svojim đacima i koji su to projekti.
Oni su to ocenili kao odličan primer prakse.
Čula sam da Vas deca doživaljavaju kao super junaka, koliko je teško postići takvu atmosferu na času?
Jeste, više puta su me učenici tako okarakterisali prateći neke moje uspehe i moj rad sa njima, zato što je moja deviza u radu sa đacima, „Ja mogu sve!“
Ja zaista duboko verujem u to da za decu ne postoje ograničenja, da oni mogu sve ako žele, ako su dovoljno predani nekom cilju i ako prvenstveno imaju neki cilj.
To je ono što se ja trudim da pronađem kod njih kroz svoj rad, nešto, neku strast, neki žar za nečim i da se tome posvetimo.
Da li je istina da učiteljica ima svoje miljenike?
Moram reći da, kada sam ja bila u osnovnoj školi, moja učiteljica je imala svoje miljenike.
Ja to baš nikako nisam volela i možda to zvuči čudno, ali duboko u sebi verujem da je to razlog zašto sam ja odabrala svoju profesiju.
Nisam bila motivisana nekim lepim stvarima, nego sam bila motivisana stvarima koje želim da promenim u obrazovanju.
To je bio razlog zašto sam ja odabrala ovim poslom da se bavim. Zbog toga, ja sam oduvek govorila da nikad neću imati miljenike i zaista nemam.
Prema svakom detetu imam drugačiji pristup, jer to traži individualizaciju.
Svako dete je drugačije, svako dete drugačije sagledava neke stvari, doživljava, ima različita interesovanja i ja to poštujem.
Volim tu njihovu različitost.
Zapravo, kod mene u učionici uvek ćete doživeti neki kreativan haos. Kod mene nikad nije potpuni mir, potpuna tišina, zato što ja volim da slušam njihova razmišljanja. To ne možete ako imate uštogljenu atmosferu u učionici, jer sputavate upravo to.
Da li smatrate da je Vaša uloga važna tokom njihovog odrastanja?
Naravno da je bitna. Bitna je ličnost učitelja, jer vi svaki dan provodite sa njima. Bukvalno ta škola za njih postaje neki drugi dom, vas doživljavaju kao nekog drugog roditelja, u vama vrlo često oni čak usvajaju vaše mišljenje kao jedino relevantno mišljenje, kao jedino ispravno mišljenje.
Vrlo često nastavnicima daju prednost u odnosu na roditelja, odnosno mišljenje roditelja se ne uvažava, odnosno nema veću važnost od nekog stava učitelja, tako da itekako ima uticaja.
Ima uticaja u tome da li će dete voleti neku nauku ili neće voleti, na koji način će doživeti i razvijati neko različito interesovanje kod njih.
Učitelj je prvi susret sa školom, sa sistemom obrazovanja i ako uz pomoć vas zavole tu školu i shvate važnost ulaganja u sebe, oni će to i dalje nastaviti kroz život.
Vidimo da ste sportski tip, energija prosto isijava iz vas. Koliko bi se Vaša ličnost danas razlikovala, da se ne bavite sportom u meri u kojoj se bavite?
Ja mislim da bi se puno razlikovala jer mene je sport dosta promenio.
Prvenstveno, sport je kao neki moj ventil od svakodnevnih izazova, tenzije, nekih loših dešavanja, kao da se filtriram kroz taj sport, to je prvenstveno.
Drugo, upravo me je naučio onom čemu ja učim svoju decu, onom u šta ja sad duboko verujem, a to je da ne postoje granice.
Sve što se nama nekada činilo nemogućim danas shvatite da možete, ako to prvenstveno želite, ako postavite to sebi kao cilj, ako se tome posvetite svakodnevno, radite na tome, istrajavate u tome, motivisani ste.
U tom smislu je sport meni pomogao da sve te neke stvari prebacim i na život u globalu.
O kom sportu je tačno reč?
Reč je o triatlonu, sportu koji objedinjuje tri discipline: plivanje, biciklizam i trčanje.
Takav način života zahteva određena odricanja. Čega se najteže odričete?
Pa, nemam najteže…
Moram priznati tolika odricanja, ako dobro isplanirate svoje vreme, a ja moram jako dobro da ga planiram da bi sve realizovala, onda ne traži neka preterana odricanja.
Jeste teško ako recimo putujem, pa trebam i na tom putovanju da uskladim i svoje sportske aktivnosti u tom nekom smislu traži prilagođavanje više nego što je u pitanju odricanje.
Ali, nagrada je velika! Donosi satisfakciju da ste još neki izazov savladali, ali ja treniram svaki dan, odnosno nekad više puta u toku dana.
Nekada imam dva treninga ili na nedeljnom nivou deset ili jedanaest treninga što je dosta, ali usklađujem ih sa privatnim životom.
Vi zapravo trenirate i do dva puta dnevno. U čemu pronalazite motivaciju?
U rezultatima.
Pratim svoj napredak i to mi je motivacija, jer vidim da svake godine sam sve bolja i bolja.
Tako sam 2017. krenula od nule, 2018. ostvarila svoj prvi cilj, svoju prvu trku dugu triatlona, pa i bila vice šampion Srbije u tom dugom triatlonu i jedan od najuspešnijih triatlonaca u ženskoj kategoriji 2019. i 2021. godine, pa eto i sedma žena u Srbiji koja je odradila ERM trku
Da li dopuštate deci da primete ako Vam, recimo nije dan.
Nemam ništa protiv u bilo čemu, na šta meni deca skrenu pažnju. Vrlo često oni meni kažu učiteljice zaboravili ste da, ne znam, danas trebamo to, ili rekli ste da treba to.
Ja njih puštam da iznesu svoj stav, vrlo često me ispravljaju u nečemu u čemu ja pogrešim ili ja to čak namerno nekada uradim u učionici.
Namerno nešto pogrešim ili pravim se da sam nešto zaboravila, da ispratim njih.
Tako da, ne. Meni to ne smeta.
Ja volim kada oni imaju tu slobodu da se meni obrate, da mi sugerišu na neke probleme koje imaju u školi. Mislim da je ta sloboda vrlo važna između učenika i nastavnika.
Koji je najlepši kompliment koji ste dobili od Vaših učenika?
Pa možda baš to – „super učiteljica“.
Jednom prilikom jedna učenica mi je napisala pismo u kojem je napisala jednu vrlo važnu reč za mene, a to je „Učiteljice Vi ste moj uzor„.
Ta reč je meni bila mnogo jaka i stvorilo mi je ogromnu dozu odgovornosti za neki dalji rad.
Za kraj, da vas je život odveo u neku drugu sferu, čime biste se bavili?
Verovatno bih imala neku svoju knjižaru ili neku biblioteku i imala veze sa time.
Eto, to mi je možda bila neka druga životna želja.
Lice grada: Borislava Perić Ranković – Paraolimpijka u stonom tenisu (VIDEO)
Preuzmite android aplikaciju.
