Почетна > Нови Сад
Лице града Нови Сад

Лице града: Борислава Перић Ранковић – Параолимпијка у стоном тенису (ВИДЕО)

Борислава Перић Ранковић је српска стонотенисерка и параолимпијка. Игра десном руком, а на Параолимпијским играма 2008. године у Пекингу и Параолимпијским играма 2012. године у Лондону је освојила сребрну медаљу.
Фото: Градске инфо

Најбоља српска спортисткиња са инвалидитетом, стонотенисерка Борислава Перић Ранковић, открила је за наш портал какво мишљење има о Новом Саду. Како је кренула да се бави стоним тенисом? Које су јој најдраже успомене са Параолимпијаде?

С обзиром да сте одрасли у Бечеју, какав Вам је био први утисак када сте дошли у Нови Сад?

Ја сам у Нови Сад и пре моје несреће долазила, с обзиром да имам доста родбине овде, па сам их редовно посећивала, некада и у вечерњим сатима. Оно што ми је било фасцинантно за неки мој излазак у Новом Саду је ситуација у када ме је сестра са њеном сестром, као новог возача, извела у ноћни живот Новог Сада кроз неке уличице поред силних булевара. Тада сам им баш рекла, да су могли наћи неке шире улице за мене новопеченог возача. Тако да је тај неки први утисак био тај да се треба сналазити по овом граду, узаним и једносмерним уличицама, али и по великим булеварима.

С обзиром да доста путујете на такмичења, какав је осећај када се вратите у Ваш град?

Како ми волимо да кажемо када путујемо, увек када се враћамо кући нешто нам пут краће траје. Ваљда увек журимо кући, па додамо мало гас, али је увек лепо вратити се кући у окриље свог дома и бити са породицом у сваком случају. Међутим, кад год да смо на путу део атмосфере из Новог Сада носимо са нама. Где год идемо, да ли је то Словачка, Пољска… људи с којима смо тамо исто носе део Новог Сада, јер бораве са нама на припремама и њима се допада наш град.

Шта је оно што Нови Сад чини посебним за Вас, у односу на друга места која сте посетили?

Када говоримо о Новом Саду у односу на неке друге градове у којима сам била, наравно, ту не рачунам Бечеј јер је то специфичан град за мене, Нови Сад је приступачан нама особама са инвалидитетом. Где год да се окренемо ми можемо сами, нема неких високих узбрдица и низбрдица, попут Београда. То је оно што Нови Сад разликује од осталих градова, то је приступачност на којој се сваког дана ради све више и више. Надам се да ће се то тако наставити и да ћемо једног дана сви моћи да користимо овај град без баријера.

Да ли сте се бавили неким спортом пре него што сте доживели повреду?

Ја сам у мом Бечеју тренирала пет година кошарку, тако да свакако имам додира са спортом. Физичка активност је мени одувек била битна и то је оно што сада форсирам, како са својом ћеркицом тако и са осталом децом која су ми у окружењу. Физичка активност је јако битна, не мора то бити неки професионални спорт, али је битно да се бавите физичком активношћу, па макар то биле дуже шетње.

Шта је оно што нисте освојили?

Моја витрина са пехарима и медаљама је препуна. Што се тиче медаља, не могу да кажем шта нисам освојила, већ да ми бројчано фали једна медаља да стигнем мог тренера и учитеља Златка Кеслера, а две да га престигнем. Надам се да ћу то остварити и да ћу додати ону реченицу „Ученик је постао бољи од учитеља“.

Да ли сте сами ушли у причу са стоним тенисом или је неко приметио Ваш таленат?

Рекет у руке сам узела случајно, за потребе удружења параплегичара и квадриплегичара Новог Сада. Имали смо Републичке игре свих особа са инвалидитетом Србије овде у Новом Саду. Тада су ме и питали, пошто је било битно да се покажемо као прави домаћини, да ли ће ми бити проблем да узмем рекет у руке. Тада је и настала једна од лепших слика овде на Спенсу, играли смо стони тенис када је мушка екипа мог удружења била прва, али и ми жене смо успеле да остваримо исти такав резултат.

Тај тренутак је био заиста леп и то су неки први кораци када су ме питали да ли желим да узмем рекет у руке и тренирам стони тенис. Дакле све је почело од Златка Кеслера, којег сам знала са тих дружења нашег удружења и тих неких неозбиљних тема и других разговора. Тада сам се одлучила да посветим неких пет година, што би се рекло, да видим докле ћу стићи у том стоном тенису. За пет година ја сам стигла до врха Европе и на моје прве Олимпијске игре, тако да сам успела да се остварим у тих пет година.

Шта Вам је пролазило кроз главу док се интонирала химна на Параолимпијади, онај тренутак када сте освестили да сте успели?

То је некако необична ставка, с обзиром да сам ја успела да се домогнем злата, али саиграчи из мог клуба су успели да се домогну бронзе. Тако да је то био леп успех, имати чак три медаље у једном тренутку. Најлепши тренутак је био када смо Нада Матић и ја биле заједно на победничком постољу и слушали интонирање наше химне. Наравно, Рио се није ту завршио. Нада и ја смо успеле после два четврта места са Параолимпијских игара да се домогнемо и сребрне медаље у екипном делу и остваримо наш циљ и заједнички испишемо још једну страницу историје стоног тениса за особе са инвалидитетом.

Шта бисте поручили другим особама које још увек нису успеле да се издигну изнад проблема у којем су се нашле?

Мислим да особе са инвалидитетом прво требају саме са собом да рашчисте неке ствари након неког дешавања. Морам да напоменем да ово говорим за особе које су стекле инвалидитет. Значи, нису од самог старта особе са инвалидитетом, од рођења, него су стицајем околности доживеле неку несрећу и постале и остале особе са инвалидитетом.

Битно је да пораде прво са собом у глави, да рашчисте шта желе и шта не желе. То је први велики степеник који мора да се преброди у том неком периоду, а онда да виде шта је то нешто што могу да раде и чиме могу да се баве.

Наравно, не мислим само на спорт, јер особе са ивалидитетом могу да се баве и неким другим стварима. То су креативне и уметничке радионице, у зависности од онога шта њих у животу интересује и шта желе да постану. Сваки траг које особе са инвалидитетом оставе је битан траг у историји и града и оног што град јесте. Дакле, сваки тренутак и сваки минут који они посвете себи да ураде нешто, да се покажу, уједно чине и за град и за друштво у целини. Није само моменат „Е, ја сам успела у животу“. Не! Успели сте да оставите траг на много већем и вишем нивоу, али оно кључно је задовољство које ви осећате оним што сте учинили, оно најбитније је да се ви осетите као особа.


Lice grada: Zoran Knežev – Hroničar Novog Sada (VIDEO)

Преузмите андроид апликацију.