Borislava Perić Ranković je srpska stonoteniserka i paraolimpijka. Igra desnom rukom, a na Paraolimpijskim igrama 2008. godine u Pekingu i Paraolimpijskim igrama 2012. godine u Londonu je osvojila srebrnu medalju.
Najbolja srpska sportistkinja sa invaliditetom, stonoteniserka Borislava Perić Ranković, otkrila je za naš portal kakvo mišljenje ima o Novom Sadu. Kako je krenula da se bavi stonim tenisom? Koje su joj najdraže uspomene sa Paraolimpijade?
S obzirom da ste odrasli u Bečeju, kakav Vam je bio prvi utisak kada ste došli u Novi Sad?
Ja sam u Novi Sad i pre moje nesreće dolazila, s obzirom da imam dosta rodbine ovde, pa sam ih redovno posećivala, nekada i u večernjim satima. Ono što mi je bilo fascinantno za neki moj izlazak u Novom Sadu je situacija u kada me je sestra sa njenom sestrom, kao novog vozača, izvela u noćni život Novog Sada kroz neke uličice pored silnih bulevara. Tada sam im baš rekla, da su mogli naći neke šire ulice za mene novopečenog vozača. Tako da je taj neki prvi utisak bio taj da se treba snalaziti po ovom gradu, uzanim i jednosmernim uličicama, ali i po velikim bulevarima.
S obzirom da dosta putujete na takmičenja, kakav je osećaj kada se vratite u Vaš grad?
Kako mi volimo da kažemo kada putujemo, uvek kada se vraćamo kući nešto nam put kraće traje. Valjda uvek žurimo kući, pa dodamo malo gas, ali je uvek lepo vratiti se kući u okrilje svog doma i biti sa porodicom u svakom slučaju. Međutim, kad god da smo na putu deo atmosfere iz Novog Sada nosimo sa nama. Gde god idemo, da li je to Slovačka, Poljska… ljudi s kojima smo tamo isto nose deo Novog Sada, jer borave sa nama na pripremama i njima se dopada naš grad.
Šta je ono što Novi Sad čini posebnim za Vas, u odnosu na druga mesta koja ste posetili?
Kada govorimo o Novom Sadu u odnosu na neke druge gradove u kojima sam bila, naravno, tu ne računam Bečej jer je to specifičan grad za mene, Novi Sad je pristupačan nama osobama sa invaliditetom. Gde god da se okrenemo mi možemo sami, nema nekih visokih uzbrdica i nizbrdica, poput Beograda. To je ono što Novi Sad razlikuje od ostalih gradova, to je pristupačnost na kojoj se svakog dana radi sve više i više. Nadam se da će se to tako nastaviti i da ćemo jednog dana svi moći da koristimo ovaj grad bez barijera.
Da li ste se bavili nekim sportom pre nego što ste doživeli povredu?
Ja sam u mom Bečeju trenirala pet godina košarku, tako da svakako imam dodira sa sportom. Fizička aktivnost je meni oduvek bila bitna i to je ono što sada forsiram, kako sa svojom ćerkicom tako i sa ostalom decom koja su mi u okruženju. Fizička aktivnost je jako bitna, ne mora to biti neki profesionalni sport, ali je bitno da se bavite fizičkom aktivnošću, pa makar to bile duže šetnje.
Šta je ono što niste osvojili?
Moja vitrina sa peharima i medaljama je prepuna. Što se tiče medalja, ne mogu da kažem šta nisam osvojila, već da mi brojčano fali jedna medalja da stignem mog trenera i učitelja Zlatka Keslera, a dve da ga prestignem. Nadam se da ću to ostvariti i da ću dodati onu rečenicu „Učenik je postao bolji od učitelja“.
Da li ste sami ušli u priču sa stonim tenisom ili je neko primetio Vaš talenat?
Reket u ruke sam uzela slučajno, za potrebe udruženja paraplegičara i kvadriplegičara Novog Sada. Imali smo Republičke igre svih osoba sa invaliditetom Srbije ovde u Novom Sadu. Tada su me i pitali, pošto je bilo bitno da se pokažemo kao pravi domaćini, da li će mi biti problem da uzmem reket u ruke. Tada je i nastala jedna od lepših slika ovde na Spensu, igrali smo stoni tenis kada je muška ekipa mog udruženja bila prva, ali i mi žene smo uspele da ostvarimo isti takav rezultat.
Taj trenutak je bio zaista lep i to su neki prvi koraci kada su me pitali da li želim da uzmem reket u ruke i treniram stoni tenis. Dakle sve je počelo od Zlatka Keslera, kojeg sam znala sa tih druženja našeg udruženja i tih nekih neozbiljnih tema i drugih razgovora. Tada sam se odlučila da posvetim nekih pet godina, što bi se reklo, da vidim dokle ću stići u tom stonom tenisu. Za pet godina ja sam stigla do vrha Evrope i na moje prve Olimpijske igre, tako da sam uspela da se ostvarim u tih pet godina.
Šta Vam je prolazilo kroz glavu dok se intonirala himna na Paraolimpijadi, onaj trenutak kada ste osvestili da ste uspeli?
To je nekako neobična stavka, s obzirom da sam ja uspela da se domognem zlata, ali saigrači iz mog kluba su uspeli da se domognu bronze. Tako da je to bio lep uspeh, imati čak tri medalje u jednom trenutku. Najlepši trenutak je bio kada smo Nada Matić i ja bile zajedno na pobedničkom postolju i slušali intoniranje naše himne. Naravno, Rio se nije tu završio. Nada i ja smo uspele posle dva četvrta mesta sa Paraolimpijskih igara da se domognemo i srebrne medalje u ekipnom delu i ostvarimo naš cilj i zajednički ispišemo još jednu stranicu istorije stonog tenisa za osobe sa invaliditetom.
Šta biste poručili drugim osobama koje još uvek nisu uspele da se izdignu iznad problema u kojem su se našle?
Mislim da osobe sa invaliditetom prvo trebaju same sa sobom da raščiste neke stvari nakon nekog dešavanja. Moram da napomenem da ovo govorim za osobe koje su stekle invaliditet. Znači, nisu od samog starta osobe sa invaliditetom, od rođenja, nego su sticajem okolnosti doživele neku nesreću i postale i ostale osobe sa invaliditetom.
Bitno je da porade prvo sa sobom u glavi, da raščiste šta žele i šta ne žele. To je prvi veliki stepenik koji mora da se prebrodi u tom nekom periodu, a onda da vide šta je to nešto što mogu da rade i čime mogu da se bave.
Naravno, ne mislim samo na sport, jer osobe sa ivaliditetom mogu da se bave i nekim drugim stvarima. To su kreativne i umetničke radionice, u zavisnosti od onoga šta njih u životu interesuje i šta žele da postanu. Svaki trag koje osobe sa invaliditetom ostave je bitan trag u istoriji i grada i onog što grad jeste. Dakle, svaki trenutak i svaki minut koji oni posvete sebi da urade nešto, da se pokažu, ujedno čine i za grad i za društvo u celini. Nije samo momenat „E, ja sam uspela u životu“. Ne! Uspeli ste da ostavite trag na mnogo većem i višem nivou, ali ono ključno je zadovoljstvo koje vi osećate onim što ste učinili, ono najbitnije je da se vi osetite kao osoba.
Preuzmite android aplikaciju.
