Почетна > Нови Сад
Лице града Нови Сад

Лице града: Весела Мачкић – Супер учитељица (ВИДЕО)

Весела Мачкић је наша суграђанка, учитељица и женски такмичар у триатлону. Проглашена је за најбољег едукатора у Србији. Њена тајна је у ослушкивању својих ученика, подстицању креативног хаоса и слободног изражавања.
Фото: Градске инфо

Успешна је и у сфери спорта, а рекреативно се бави триатлоном и остварује своје циљеве. За њу не постоји одустајање, а њен мото је „Ја то могу!„. Открила нам је како успева да балансира у свим сферама живота.

Борили сте се за титулу најбољег наставника на међународном нивоу, како је дошло до идеје да учествујете у тој трци?

Ја сам 2019. године била проглашена за најбољег едукатора у Србији и морам рећи да ми је то једна од највреднијих награда у каријери до сада, првенствено зато што долази из моје земље и зато што су у комисији људи из сфере образовања, које ја изузетно ценим и зато што сам са том наградом добила прилику да ступим у контакт и да се повежем са најбољим едукаторима који су у Србији.

Могла сам да спознам, заправо, колико је систем образовања у Србији добар и колико могу да се усвоје добри начини рада, на који начин људи у целој Србији из образовања наставника раде и како реализују наставне програме.

Након две године, удружење је сматрало, да кроз свој рад ја заслужујем да се кандидујем на том такмичењу „Global Teacher Prize„.

Успех да учествујете на „Global Teacher Prize„, јесте управо и да сте били награђени едукатор у земљи у којој живите, у Србији. Тако да, ето, ја сам охрабрена тим својим колегама људима из удружења, послала своје податке за то такмичење.

У принципу, мени је било значајно из разлога зато што сам на тај начин могла да се повежем са наставницима из целог света.

Резултати су се јако брзо видели, јер већ сам ступила у контакт са неким професорима из Немачке, који су ми послали неке њихове начине рада, програме које они воде и показали интересовање да покажем ја њима шта је то што ми реализујемо у Србији, односно шта ја то реализујем са својим ђацима и који су то пројекти.

Они су то оценили као одличан пример праксе.

Чула сам да Вас деца доживаљавају као супер јунака, колико је тешко постићи такву атмосферу на часу?

Jесте, више пута су ме ученици тако окарактерисали пратећи неке моје успехе и мој рад са њима, зато што је моја девиза у раду са ђацима, „Ја могу све!

Ја заиста дубоко верујем у то да за децу не постоје ограничења, да они могу све ако желе, ако су довољно предани неком циљу и ако првенствено имају неки циљ.

То је оно што се ја трудим да пронађем код њих кроз свој рад, нешто, неку страст, неки жар за нечим и да се томе посветимо.

Да ли је истина да учитељица има своје миљенике­?

Морам рећи да, када сам ја била у основној школи, моја учитељица је имала своје миљенике.

Ја то баш никако нисам волела и можда то звучи чудно, али дубоко у себи верујем да је то разлог зашто сам ја одабрала своју професију.

Нисам била мотивисана неким лепим стварима, него сам била мотивисана стварима које желим да променим у образовању.

То је био разлог зашто сам ја одабрала овим послом да се бавим. Због тога, ја сам одувек говорила да никад нећу имати миљенике и заиста немам.

Према сваком детету имам другачији приступ, јер то тражи индивидуализацију.

Свако дете је другачије, свако дете другачије сагледава неке ствари, доживљава, има различита интересовања и ја то поштујем.

Волим ту њихову различитост.

Заправо, код мене у учионици увек ћете доживети неки креативан хаос. Код мене никад није потпуни мир, потпуна тишина, зато што ја волим да слушам њихова размишљања. То не можете ако имате уштогљену атмосферу у учионици, јер спутавате управо то.

Да ли сматрате да је Ваша улога важна током њиховог одрастања?

Наравно да је битна. Битна је личност учитеља, јер ви сваки дан проводите са њима. Буквално та школа за њих постаје неки други дом, вас доживљавају као неког другог родитеља, у вама врло често они чак усвајају ваше мишљење као једино релевантно мишљење, као једино исправно мишљење.

Врло често наставницима дају предност у односу на родитеља, односно мишљење родитеља се не уважава, односно нема већу важност од неког става учитеља, тако да итекако има утицаја.

Има утицаја у томе да ли ће дете волети неку науку или неће волети, на који начин ће доживети и развијати неко различито интересовање код њих.

Учитељ је први сусрет са школом, са системом образовања и ако уз помоћ вас заволе ту школу и схвате важност улагања у себе, они ће то и даље наставити кроз живот.

Видимо да сте спортски тип, енергија просто исијава из вас. Колико би се Ваша личност данас разликовала, да се не бавите спортом у мери у којој се бавите?

Ја мислим да би се пуно разликовала јер мене је спорт доста променио.

Првенствено, спорт је као неки мој вентил од свакодневних изазова, тензије, неких лоших дешавања, као да се филтрирам кроз тај спорт, то је првенствено.

Друго, управо ме је научио оном чему ја учим своју децу, оном у шта ја сад дубоко верујем, а то је да не постоје границе.

Све што се нама некада чинило немогућим данас схватите да можете, ако то првенствено желите, ако поставите то себи као циљ, ако се томе посветите свакодневно, радите на томе, истрајавате у томе, мотивисани сте.

У том смислу је спорт мени помогао да све те неке ствари пребацим и на живот у глобалу.

О ком спорту је тачно реч?

Реч је о триатлону, спорту који обједињује три дисциплине: пливање, бициклизам и трчање.

Такав начин живота захтева одређена одрицања. Чега се најтеже одричете?

Па, немам најтеже…

Морам признати толика одрицања, ако добро испланирате своје време, а ја морам јако добро да га планирам да би све реализовала, онда не тражи нека претерана одрицања.

Јесте тешко ако рецимо путујем, па требам и на том путовању да ускладим и своје спортске активности у том неком смислу тражи прилагођавање више него што је у питању одрицање.

Али, награда је велика! Доноси сатисфакцију да сте још неки изазов савладали, али ја тренирам сваки дан, односно некад више пута у току дана.

Некада имам два тренинга или на недељном нивоу десет или једанаест тренинга што је доста, али усклађујем их са приватним животом.

Фото: Градске инфо
Ви заправо тренирате и до два пута дневно. У чему проналазите мотивацију?

У резултатима.

Пратим свој напредак и то ми је мотивација, јер видим да сваке године сам све боља и боља.

Тако сам 2017. кренула од нуле, 2018. остварила свој први циљ, своју прву трку дугу триатлона, па и била вице шампион Србије у том дугом триатлону и један од најуспешнијих триатлонаца у женској категорији 2019. и 2021. године, па ето и седма жена у Србији која је одрадила ЕРМ трку

Да ли допуштате деци да примете ако Вам, рецимо није дан.

Немам ништа против у било чему, на шта мени деца скрену пажњу. Врло често они мени кажу учитељице заборавили сте да, не знам, данас требамо то, или рекли сте да треба то.

Ја њих пуштам да изнесу свој став, врло често ме исправљају у нечему у чему ја погрешим или ја то чак намерно некада урадим у учионици.

Намерно нешто погрешим или правим се да сам нешто заборавила, да испратим њих.

Тако да, не. Мени то не смета.

Ја волим када они имају ту слободу да се мени обрате, да ми сугеришу на неке проблеме које имају у школи. Мислим да је та слобода врло важна између ученика и наставника.

Који је најлепши комплимент који сте добили од Ваших ученика?

Па можда баш то – „супер учитељица“.

Једном приликом једна ученица ми је написала писмо у којем је написала једну врло важну реч за мене, а то је „Учитељице Ви сте мој узор„.

Та реч је мени била много јака и створило ми је огромну дозу одговорности за неки даљи рад.

За крај, да вас је живот одвео у неку другу сферу, чиме бисте се бавили?

Вероватно бих имала неку своју књижару или неку библиотеку и имала везе са тиме.

Ето, то ми је можда била нека друга животна жеља.

Lice grada: Borislava Perić Ranković – Paraolimpijka u stonom tenisu (VIDEO)

Преузмите андроид апликацију.