Тихана Путин је портпарол Туристичке организације Новог Сада, туризмом се бави преко двадесет година, како каже половину свог живота посветила је послу који воли.
Радно искуство стицала је у туристичким агенцијама где је испекла занат данас врсног туризмолога са престижном Амадеус наградом за тимски рад. За себе каже да је рођена Новосађанка и поносна мајка двоје деце у срећном браку.
Шта је то што чини правог, доброг и захвалног туристу?
„Захвални туриста је онај који добије оно што очекује. Туризам је привредна грана која је микс више привредних грана и све те привредне гране у суштини пружају доживљај. Шта се очекује од неке туристичке дестинације је последњих неколико година постало главна дефиниција. Некада је то било довољно да постоји мало сунца, песка и мора и то је отприлике било сасвим довољно. Данас туризам представља привредну грану која мора да обезбеди туристи доживљај, мало едукације и емоција, све иде ка неком доживљајном тренутку. Задовољни туриста је онај који носи доживљај са неке дестинације. Када је реч о Новом Саду, на наш велики понос и велико задовољство, туристи нам се враћају. То значи да су били задовољни током боравка и да су схватили да има још много тога да открију, а да нису планирали пре пута. Открили су да постоје други периоди у години када је интересантно посетити Нови Сад, да ли због неке манифестације или због саме лепоте града и одређеног годишњег доба у које сматрају да га је згодно посетити“.
Шта је то што бисте будућим туристима препоручили да обиђу и шта је то што никако не смеју да пропусте?
„Ако ме питате лично ја сам рођена у Новом Саду и наравно да родни град волим највише на свету. С обзиром да сам преко двадесет година у туризму, када је реч о радном искуству, а ако рачунамо и школске дане, средњу и факултет, дакле више од пола живота се ја бавим туризмом, то је развојна привредна грана која се мења. Оно што сам схватила током свих ових година, да сам ја особа која изузетно воли свој посао и врло сам му посвећена. Међутим, када бих се понашала као туриста у родном граду, углавном бих инсистирала на неким стварима које су скривене. Оно што је главна туристичка атракција и што се види на прву, то у суштини откривам и код људи, тако волим да истражујем и градове. Волим да откривам неке пикантерије, које ће ме одушевити. Када је реч о Новом Саду, он их је препун, па ћу навести само неке. Атеље 61 је један о пет атељеа таписерија у читавој Европи и једини на Балкану. Оно што је изузетна атрактивност кад смо већ код Петроварадинске тврђаве где се атеље и налази, јесте и незванична највећа ликовна колонија у Европи. Када уђете у сваки тај атеље имате другачији доживљај, али и могућност да разговарате са уметником“.
„Уметник је особа изузетне ширине менталне и духовне, у зависности од тренутка у коме се нађете у његовом атељеу, ви имате другачији доживљај. Гастрономије је апсолутни микс овог подручја и то је мој посебан плезир када радим на промоцији гастрономске туристичке понуде Новог Сада и околине. Салаши, чарде и интернационални и национални ресторани који опет у комбинацији са домаћим аутохтоним сортама вина или ракија, остају доста дуго као доживљајни моменат код туриста. Наравно постоје неке локације за које сам ја посебно везана, а то су рецимо паркови Штранд, Фрушка Гора са пешачким стазама, поједине установе културе где ми никад неће бити довољно да боравим, неке од манифестација које дају заиста посебну дражи и та промена коју Нови Сад има кроз те бројне манифестације је нешто што овај град одржава изузетно живим“.
За Туризам можемо да кажемо да је синоним за авантуризам, путовање откривање нових кутака света, да ли и за Вас можемо да кажемо да сте авантуристичког духа?
„То би се рекло на основу оног што смо мало пре причали. Нисам особа конфора, дакле могло би се рећи да имам одређени авантуристички дух, пре бих рекла да то није авантуризам него да је то више ствар истраживања. Ја сам неко ко воли много да чита, истражује и сазнаје. Иако сам била ђак који се сналазио у школи, него што сам учила, ја сам неко ко заиста воли области као што су историја култура и културно историјско наслеђе. То су ствари које ме интересују. Много читам и колико год да читате ви нећете сазнати све. Дакле нисам особа која је класично авантуристичког духа да бих сад ишла пешке Африком, врло сам атипичан туриста“.
„Ја сам туриста који воли градске центре и ту бих се бавила том врстом истраживања које сам причала, али класично летовање и зимовање за мене представља да желим да останем на једној дестинацији, нисам неко ко истражује около. Углавном путујем са пуно пријатеља и породицом. Пријатељи су у почетку мислили да ћу им ја давати неке информације и да сам ја истражила шта се налази у околини. Временом су схватили да они морају да буду припремљени за пут ако желе себи да приуште неки додатни утисак. Ја сам на одмору и кад сам на одмору онда сам у потпуности на одмору, нисам класичан туриста“.
Како сте пронашли туристички пут и да ли је то био животни позив који сте одувек желели?
„Некако се то само наметнуло, наравно у најранијем детињству девојчице желе да буду или певачице или учитељице и мој пут је тако ишао, али код стоматолошког занимања сам стала. Стоматологија ме је вукла и мислила сам да ћу бити стоматолог у животу. У међувремену, ја сам са родитељима заиста много путовала и радовала се сваком том путовању. Стално сам имала тај истраживачки тренутак. Мој отац јесте особа авантуриста и стално нас је водио у неке авантуре и дефинитивно сам ја у томе уживала. Он је препознао мој моменат уживања на путовањима и оно што је било пресудно јесте моја лакоћа комуникације коју сам остваривала са пријатељима, старијим и млађим. Тако да је он препознао тај моменат код мене и дао ми је препоруку када сам дошла до краја Основне школе. Испоставило се да је био у праву и да је знао да осети, наравно и мајка је дала своју подршку, тако да сам сад ту где јесам“.
„Мислим да сам у туризму могла да искористим неке своје способности које имам од малих ногу. Могла сам да се наметнем јер имам добре организационе способности које могу да користе овом позиву и да имам тај тренутак истраживачког момента, који је потребан за сваку припрему путовања. Када сам радила у туристичким агенцијама или сада када се бавим промоцијом родног града као туристичке дестинације, потребан је аналитички приступ, озбиљност и педантност, а са друге стране и та лакоћа комуникације која једном ПР-у омогућава да ради свој посао. То су ствари које су ме довеле до тога да ја у суштини уживам у свом послу и волим да долазим на посао“.
Питала бих Вас питање везано за Детелинару, Ви сте потекли са тог насеља. Да ли сматрате да сте имали среће у животу баш зато што сте одатле одрасли.
„Деведесете су биле занимљиве године, можда из угла родитеља су биле изузетно тешке, али биле су изазовне године. То је период мог пубертета, ако је детелина та која ми је донела срећу ја сам имала срећно детињство. Мене је ипак привлачио спорт, тим и друштво. Ја сам се активно бавила стони тенисом до повреде која је уследила негде у седмом разреду Основне школе. Моја бака живи на Лиману 1, тако да сам ја практично живела током школске године на Детелинари, а распусте проводила код баке и много сам добро познавала та два краја града. Осећала сам се сигурно и имала сам велико друштво и на Детелинари и на Лиману. Могу да кажем да сам град заволела и кроз бројне пријатеље и другаре са којима сам одрасла, они су саставни део мог детињства и мене саме“.
Баш зато што се бавите промоцијом града и приметно је колико га волите, да ли можете да наведете пет ставки о граду који највише волите и зашто?
„Пре свега Нови Сад волим зато што није главни град. Нема ту „хектик“ односно врсту ужурбаности и гужве, он постаје наравно све већи, али и даље није као неки главни градови Европе и света. Друга ствар, оно што ја лично дакле из могу угла волим у Новом Саду, некад ми то смета када журим, али довољној је да прошетам улицом и где год да се нађем ја ћу увек неког срести. Та непосредност коју ми Новосађани имамо је таква да кад неког видимо наставимо причу тамо где смо стали пре годину и по дана. Је л’ све у раду, је л’ су деца добро? Та непосредност суграђана ми изузетно прија и волим то што ја кад год изађем на улицу неког ћу срести и не осећам се самом у овом граду“.
„Волим фестивале у Новом Саду и када је рецимо нпр. „Еxit“, онда се ја осећам, без обзира колико година имам, осећам као да имам осамнаест година и то је нешто што изузетно волим и ценим у Новом Саду. Оно што је за мене битно када је реч о нашем граду јесте да постоји тај културно историјски моменат. Кад год ми дођу пријатељи, могу са поносом да се похвалим и причам. У свакодневном животу могу да користим бројна позоришта и тематске изложбе, а с обзиром да сам неко ко изузетно цени спорт, волим новосадске паркове и терене“.
Интересантно је Ваше презиме да ли постоје нека занимљива анегдота за презиме Путин?
„Има доста занимљивих анегдота нека од њих је: ,, Последњних неколико месеци је ваше презиме изузетно популарно“, то је неки коментар који најчешће чујем. Кад виде службеници полиције или на граничним прелазима, морам да признам да се пријатно изненаде. Буду и оне досетке: „Да ли је рођак“? То су неке занимљиве досетке. Није сремачко презиме то је чарнојевићко презиме, дакле није из Путинаца“.
Ваш дан је веома испуњен и имате пуно пословних и приватних обавеза, како успевате све то да координишете?
„Споменула сам да је то добра организација, дакле ја сам неко ко доста тога унапред испланира. Трудим се да на неке небитне ствари не трошим време, фокусирам се и на томе заиста много радим и учим. Важно мије да су са мном породица, најдражи пријатељи и сарадници, неко коме ћу се посветити, а људи који ми троше енергију, напросто на њих не обраћам пажњу. То се учи то није ствар са којом сам се родила. Ценим изузетно сусретљивост, сарадљивост, добронамерност, тимски дух, кажем ја сам спортиста и то је нешто што се у спорту осети. Неко ко није био у спорту напросто не може да зна како то изгледа. Добра организација и добронамерност су две кључне ствари које су за мене важне када је реч о планирању. Не само на дневном него и на животном плану“.
Lice grada: Otac Branko Ćurčin – Ljubav, vera i nada u jednom čoveku
Преузмите андроид апликацију.
