Prof. dr Dragana Bogdanović Stojanović onkolog i radiolog iz Novog Sada, nikada ne bi menjala svoj grad ni za šta na svetu. Ona važi za jednu od najuspešnijih Novosađanki u čitavoj državi, kada pričamo o sferi medicine.
Ova veoma lepa žena, u životu se nikada nije oslanjala na svoju lepotu, već na inteligenciju i ljubav prema učenju, kojom je, kako sama kaže, blagoslovena.
Otkrila nam je da li na medicinu gleda kao na posao, ili je to više stil života? Na koje bi se mesto najradije vratila? Šta je presudilo da se bavi radiologijom?
Odgovore na ove teme, ali i mnogo drugih interesantnih pitanja možete pogledati u našem zanimljivom intervjuu sa našom sagovornicom prof. dr Draganom Bogdanović.
Šta je presudilo da bude radiologija?
Prosto neverovatno, kada sam završila fakultet sam negde shvatila da ja ne želim da radim sa pacijentima. U to vreme je baš otvorena magnetna rezonanca i dobila sam posao tamo.
To mi je onako ispunilo sve moguće snove, da preko ekrana gledam bolest i ne učestvujem u patnjama pacijenata, ali nekako kosmos verovatno sve namesti, pa sam u jednom momentu počela da se bavim dojkama, te sam u neprekidnom kontaktu sa pacijentima.
Da li je medicina posao ili stil života?
Moja porodica je kompletno u medicini. Otac i majka su mi lekari i rekli su mi da ni slučajno ne idem na medicinu jer je jako teška. Onda sam, u inat tome, kako bi im demonstrirala da meni medicina nije teška, studiranje završila najbrže moguće, među prvima u generaciji.
Tako da sam se zaljubila tokom studiranja i moram priznati da to zaista postane stil života.
Da li biste voleli da Vaše ćerke postanu lekari?
Ne! Starija svakako neće, ona je umetnica. Mlađa ima maštu da bude lekar, tačnije želela bi da bude plastični hirurg, ali je ona još u gimnaziji.
Ne bih volela da studira, ali ako je to njena ljubav ja ću je podržati svakako.
Da li nosite posao kući?
Nekada da, nekada ne. Nemoguće je ne odneti posao kući kada postoje neke situacije koje potresu… Ja se sećam mog oca koji je radio kao dečiji hirurg i kao dete sam registrovala da postoje neki momenti kada je bio, nekako, tužan i odsutan.
Tek kasnije smo shvatili da je to bilo zbog toga što je neko dete bilo vrlo bolesno. Ja kući nosim sve one mlade pred kojima je život, njima sam potpuno na raspolaganju 24/7.
Da li se osećate neprijatno kada saopštavate loše vesti?
Postoji teorija da lekari oguglaju… Međutim, to je potpuno nemoguće.
Da li smeh leči?
O pa, da! Smeh je, kao i stres, jedna realna hemija koja nosi sa sobom pokretanje svih mehanizama. Stres do hormonskih, humoralnih itd… i dovodi do toga da se razboljevamo, a smeh pokreće i serotonin i endorfin, te zaista pomaže našem imunom sistemu da se sa lakoćom bori protiv svega.
Iz kog perioda života imate najiskrenije prijatelje?
Pa sa fakulteta.
Klompe treba da budu udobne ili lepe?
Klompe ne nosim. To je meni nešto klizavo i neprijatno.
Otkud da nikad niste otišli iz Novog Sada?
Svakako ni jedna cena nije dovoljno dobra da bih mogla da je ne odbijem. Pre desetak godina sam imala ponudu u Emiratima.
Kao ženski lekar sam im bila idealna, međutim, meni je tamo neprijatno toplo. Oni, recimo, nemaju šumu, a to je deo moje lične prirode i ja se nadam da ću jednog dana završiti u šumi kao šumska žena i tu se odmarati.
Naravno, bilo je poziva iz Beograda, Podgorice… ali meni su ovde roditelji i porodica. Ja sam jako vezana za roditelje, bez obzira što sam pre 30 godina otišla od njih. Jako sam vezana za svog mlađeg brata i za prijatelje sa kojima komuniciram.
Volim onog ko mi pravi kolače, volim onog ko mi lakira nokte… Ovo je moj grad i ja se ovde, mada se nisam rodila u Novom Sadu, osećam potpuno integrisano i nikada mi nije palo na pamet bilo gde da idem.
Da li Vam je lepota odmogla u karijeri?
Pa ne. Znate kako, pitanje je kako nosite lepotu. Ja svoje nisam bila svesna do ovih godina. U našoj kući se to nikada nije spominjalo, čak je bilo i sramota.
Ja sam, kao i svako dete u pubertetu, htela da budem lepa, ali nisam dobila tu satisfakciju da mi to masovno potvrđuju, tako da sam se više bavila time da budem pametna i obrazovana.
Kako se usavršavate?
Kontinuirano. Ja sam dugi niz godina edukator drugim lekarima, međutim, moje usavršavanje je meni velika zabava i privilegija.
Mislim da je čovek blagoslovljen da voli to da radi. Ja svako jutro nešto pročitam i naravno uvek rado idem na kongrese po Evropi i Americi.
Mesto na koje biste se vratili je?
Pre nekoliko godina sam bila stipendista Japana i moram priznati da ja tamo nisam nešto želela. Međutim, Japan me je, zaista, ne oduševio, nego… Ne samo Japan kao Japan, koji ne može da se poredi ni sa čim, nego ljudi.
Ljudi su mnogo specifični. Oni su poznati po tome da su vredni, ali recimo, oni su na našim sastancima svi spavali, niko od njih ne priča engleski, a ako priča, priča ga veoma loše. Nisam primetila tu vrednoću, ali sam primetila marljivost.
To je zaista zemlja u koju bih se vratila, hrana im je spektakularna! Ja sam u nekoliko nedelja oslabila i svo masno tkivo sam izgubila. Znači, ako ikada budem planirala dijetu, u Japan!
Omiljena anegdota sa početka karijere?
Takvih situacija je bilo dosta… Neke su bile više, neke manje, simpatične. Meni je bilo simpatično kada je žena došla na magnetnu rezonancu, tj. na kontrolu, snimala je vrat.
Ja sam joj detektovala tumor, međutim, na kontroli ga više nije bilo. Ja uzmem, pitam ženu gde je to bila i šta je radila pošto više nema tumora, a ona kaže da je samo mazala glinu na to mesto, a malo ju je i pila.
Ja sam joj tada rekla da ona nastavi da maže i pije glinu, pošto je tumor potpuno nestao, ali da ne kaže da sam joj ja to rekla.
Raznih situacija je bilo… mnogo je to teško izdvojiti. Imam sreću da, eto, imam divne pacijente!
Lice grada: Sara Pavkov – Specijalni savetnik ministra za zaštitu životne sredine (VIDEO)
Preuzmite android aplikaciju.
