Проф. др Драгана Богдановић Стојановић онколог и радиолог из Новог Сада, никада не би мењала свој град ни за шта на свету. Она важи за једну од најуспешнијих Новосађанки у читавој држави, када причамо о сфери медицине.
Ова веома лепа жена, у животу се никада није ослањала на своју лепоту, већ на интелигенцију и љубав према учењу, којом је, како сама каже, благословена.
Открила нам је да ли на медицину гледа као на посао, или је то више стил живота? На које би се место најрадије вратила? Шта је пресудило да се бави радиологијом?
Одговоре на ове теме, али и много других интересантних питања можете погледати у нашем занимљивом интервјуу са нашом саговорницом проф. др Драганом Богдановић.
Шта је пресудило да буде радиологија?
Просто невероватно, када сам завршила факултет сам негде схватила да ја не желим да радим са пацијентима. У то време је баш отворена магнетна резонанца и добила сам посао тамо.
То ми је онако испунило све могуће снове, да преко екрана гледам болест и не учествујем у патњама пацијената, али некако космос вероватно све намести, па сам у једном моменту почела да се бавим дојкама, те сам у непрекидном контакту са пацијентима.
Да ли је медицина посао или стил живота?
Моја породица је комплетно у медицини. Отац и мајка су ми лекари и рекли су ми да ни случајно не идем на медицину јер је јако тешка. Онда сам, у инат томе, како би им демонстрирала да мени медицина није тешка, студирање завршила најбрже могуће, међу првима у генерацији.
Тако да сам се заљубила током студирања и морам признати да то заиста постане стил живота.
Да ли бисте волели да Ваше ћерке постану лекари?
Не! Старија свакако неће, она је уметница. Млађа има машту да буде лекар, тачније желела би да буде пластични хирург, али је она још у гимназији.
Не бих волела да студира, али ако је то њена љубав ја ћу је подржати свакако.
Да ли носите посао кући?
Некада да, некада не. Немогуће је не однети посао кући када постоје неке ситуације које потресу… Ја се сећам мог оца који је радио као дечији хирург и као дете сам регистровала да постоје неки моменти када је био, некако, тужан и одсутан.
Тек касније смо схватили да је то било због тога што је неко дете било врло болесно. Ја кући носим све оне младе пред којима је живот, њима сам потпуно на располагању 24/7.
Да ли се осећате непријатно када саопштавате лоше вести?
Постоји теорија да лекари огуглају… Међутим, то је потпуно немогуће.
Да ли смех лечи?
О па, да! Смех је, као и стрес, једна реална хемија која носи са собом покретање свих механизама. Стрес до хормонских, хуморалних итд… и доводи до тога да се разбољевамо, а смех покреће и серотонин и ендорфин, те заиста помаже нашем имуном систему да се са лакоћом бори против свега.
Из ког периода живота имате најискреније пријатеље?
Па са факултета.
Кломпе треба да буду удобне или лепе?
Кломпе не носим. То је мени нешто клизаво и непријатно.
Откуд да никад нисте отишли из Новог Сада?
Свакако ни једна цена није довољно добра да бих могла да је не одбијем. Пре десетак година сам имала понуду у Емиратима.
Као женски лекар сам им била идеална, међутим, мени је тамо непријатно топло. Они, рецимо, немају шуму, а то је део моје личне природе и ја се надам да ћу једног дана завршити у шуми као шумска жена и ту се одмарати.
Наравно, било је позива из Београда, Подгорице… али мени су овде родитељи и породица. Ја сам јако везана за родитеље, без обзира што сам пре 30 година отишла од њих. Јако сам везана за свог млађег брата и за пријатеље са којима комуницирам.
Волим оног ко ми прави колаче, волим оног ко ми лакира нокте… Ово је мој град и ја се овде, мада се нисам родила у Новом Саду, осећам потпуно интегрисано и никада ми није пало на памет било где да идем.
Да ли Вам је лепота одмогла у каријери?
Па не. Знате како, питање је како носите лепоту. Ја своје нисам била свесна до ових година. У нашој кући се то никада није спомињало, чак је било и срамота.
Ја сам, као и свако дете у пубертету, хтела да будем лепа, али нисам добила ту сатисфакцију да ми то масовно потврђују, тако да сам се више бавила тиме да будем паметна и образована.
Како се усавршавате?
Континуирано. Ја сам дуги низ година едукатор другим лекарима, међутим, моје усавршавање је мени велика забава и привилегија.
Мислим да је човек благословљен да воли то да ради. Ја свако јутро нешто прочитам и наравно увек радо идем на конгресе по Европи и Америци.
Место на које бисте се вратили је?
Пре неколико година сам била стипендиста Јапана и морам признати да ја тамо нисам нешто желела. Међутим, Јапан ме је, заиста, не одушевио, него… Не само Јапан као Јапан, који не може да се пореди ни са чим, него људи.
Људи су много специфични. Они су познати по томе да су вредни, али рецимо, они су на нашим састанцима сви спавали, нико од њих не прича енглески, а ако прича, прича га веома лоше. Нисам приметила ту вредноћу, али сам приметила марљивост.
То је заиста земља у коју бих се вратила, храна им је спектакуларна! Ја сам у неколико недеља ослабила и сво масно ткиво сам изгубила. Значи, ако икада будем планирала дијету, у Јапан!
Омиљена анегдота са почетка каријере?
Таквих ситуација је било доста… Неке су биле више, неке мање, симпатичне. Мени је било симпатично када је жена дошла на магнетну резонанцу, тј. на контролу, снимала је врат.
Ја сам јој детектовала тумор, међутим, на контроли га више није било. Ја узмем, питам жену где је то била и шта је радила пошто више нема тумора, а она каже да је само мазала глину на то место, а мало ју је и пила.
Ја сам јој тада рекла да она настави да маже и пије глину, пошто је тумор потпуно нестао, али да не каже да сам јој ја то рекла.
Разних ситуација је било… много је то тешко издвојити. Имам срећу да, ето, имам дивне пацијенте!
Lice grada: Sara Pavkov – Specijalni savetnik ministra za zaštitu životne sredine (VIDEO)
Преузмите андроид апликацију.
