Miša Bačulov je Novosađanin za čije ime malo ko u našem gradu nije čuo. Osnivač je jednog od najvećih svetskih borilačkih brendova “Ronin-Carnage Global“, dok je po broju osvojenih medalja svojih boraca, jedan od najuspešnijih trenera na ovim prostorima.
Svako jutro ustaje u pet ujutru i trudi se da, kako kaže, izgleda u skladu sa onim što propoveda.
Otkrio nam je šta je ključ uspeha i koliko je bitan talenat, a koliko dispciplinu? Kako bi reagovao kada bi se sutra u ringu našle njegove ćerke? Koliko su prethodni poslovi uticali na ono što je danas i još mnogo interesantnih zanimljivosti o sebi.
Koliko su ti usklađeni fizički izgled i karakter?
Mnogo! Sve mi je vezano i bitno da bude u jednom skladu. Moj život je takav, ja ako ne ustanem u pet sati ujutru i ne odradim sve moje rituale koje treba da uradim, meni je to propao dan. Isto tako, ako ne izgledam u skladu sa onim što propovedam, koja je onda moja poenta, ko sam ja?
Da li je disciplina ključ uspeha?
Ona je ključ u svemu u životu. Talenat dovodi do jedne tačke, ali ako nisi disciplinovan da se održiš u svemu, džabe ti talenat.
Baveći se obezbeđenjem, koliko si naučio o ljudima?
Mnogo! Kada si u tako rizičnom poslu moraš da budeš dobar procenitelj ljudskog karaktera kako bi sprečio problem. Ljudi danas misle da moraju da budu opasni ukoliko se bave tim poslom, mi kada smo radili, mi smo naučili da ljude pridobijemo na našu stranu time što ćemo biti nasmejani i prijatni i jednostavno ih razoružati time što će im biti glupo da naprave problem radi nas. Kroz sve to naučiš kako ljudi funkcionišu, kako da im uđeš u glavu i na neki način da manipulišeš sa njima da bi došao do harmonije.
Da li si sa svakim svojim borcem postao prijatelj?
To je škakljiva tema jer sam ih sve odgajao iz dečije faze, ali iz nekog razloga ne znam da li sam sa i jednim dobro završio. Ja sam ih doveo do jedne tačke. Oni su ispunili ono što smo planirali i onda je jednostavno svako otišao svojim putem.
Koliko si se promenio od kada si postao roditelj?
Prvi strah sam osetio kada sam postao roditelj, jer mi je uvek bio prioritet da idem do nekog cilja po svaku cenu, ali kada sam prvi put uzeo ćerku u ruke onda mi je kliknulo da sada postoji neko ko zavisi od mene.
Rekao si nam da imaš tri ćerke, da li bi voleo da krenu tvojim stopama?
Ne bih, ali kada bi izrazile tu želju, pošto znam i moj i suprugin karakter, verujem da ne bih mogao da ih ubedim u suprotno. Boriću se da ih usmerim negde drugde.
Mislim da bi neko drugi morao da im bude u uglu, ja bih onako samo sa strane virio da vidim da li je sve ok i dobacivao preko neke bubice, ali da ne moram da gledam sve.
Da li si zarad treninga morao da jedeš neku hranu koju baš ne voliš?
Još se mučim i teram. Odričem se slatkog koje obožavam, pice i svih tih prelepih stvari da bih izgledao kako izgledam. Nisam neki fan jaja i belog mesa, ali jedem ih previše. Sve što je zdravo i što je dobro za vas nije baš ukusno, a ja sam veliki gurman i onda mi je to veliko odricanje.
A da li ima momenata kada hedonizam pobedi?
Naravno! Ja se ne takmičim već 12 godina, pa jednom nedeljno dozvolim sebi neki cheat day kada pojedem sve to što volim. Kada bih živeo kako hoću ja bih jeo picu za doručak, ručak i večeru… Mislim, znaš i sam…
Opiši nam tvoju vezu sa Novim Sadom?
Ja sam rođen u Hamburgu, ali su me odmah doneli u Novi Sad, tačnije u Veternik. Sa osamnaest godina sam se odselio u Prag, Amsterdam, bio sam jedanaest godina van države, ali vratio sam se! To vam puno govori!
Novi Sad je, jednostavno, gde god da odeš, koliko god ti prija da upoznaješ nove ljude, nigde se ne osećaš kao kod kuće, uvek si stranac. Uvek kada ispuniš neki svoj cilj, zbog čega si otišao, zapitaš se: Šta dalje? Vratiti se kući! Novi Sad je dom i ja ga volim najviše na svetu!
Da li je princip treniranja drugačiji u odnosu na nekada?
Sve je totalno drugačije. U moje vreme smo svi bili prepušteni sebi. Imali smo trenere koji su bili edukovani do jedne granice. Nije bilo interneta, bili smo ograničeni.
Ja nikada nisam nešto više postigao kao borac, jer sam morao da učim kroz svoje greške, ali zbog toga sam danas trener kakav jesam, jer sam naučio kako da učim i kako da prenesem to znanje na drugog. Ne bih to menjao ni za šta na svetu!
Da li si ikada pomislio da će tvoje ime biti ovako zvučno?
Glupo je da kažem da jesam, ali sam kao klinac bio debeo sa krivim nogama i dosta sam bio zadirkivan, što me je jako bolelo! Uvek sam znao da sam drugačiji. Uvek sam imao velike snove, tako da nisam znao da će biti, ali sam u sebi verovao da će doći do toga.
Da li si imao neku amajliju za sreću dok si se takmičio?
Ja sam bio sujeveran do tipa da je, ako sam pobedio u nekom meču, bandaž morao da bude vezan isto kao i na tom meču, inače sam bio siguran da ću izgubiti. Bio sam klinac.
Koja generacija ti je bila najuspešnija?
Svaka je bila dosta uspešna. Od generacije gde je bio Pagonis, Bojan Veličković koji je u UFC-u, Marko Adamović i Nikola Cimeša koji su bili u Aziji… Ja sam u svakoj generaciji imao neku zvezdu.
Omiljeno mesto u gradu?
Moj dom. Kada dođem i otvorim vrata, kada legnem na kauč i kada sve tri legnu preko mene, to mi je najlepše mesto na svetu!
Lice grada: Aleksandar Roman – Najbolji biciklista u Srbiji (VIDEO)
Preuzmite android aplikaciju.
