Feđa Kamasi je trener u Atletskom klubu “Vojvodina“, zadužen za grupe disciplina, odnosno višeboj, skokove, preponsko trčanje i bacanje koplja.
On je voljeni trener našem proslavljenom olimpijcu Mihailu Dudašu, a evo šta je za naš portal rekao o sebi.
Potičete iz sportske porodice u kojoj se negovala ljubav prema sportu a posebno prema atletici, koliko je porodica uticala na razvijanje vašeg sportskog dara a kasnije i vašeg sportskog puta?
„Umnogome, zato što se moja majka još kao mlada bavila gimnastikom, a otac mi je bio atletičar, kasnije trener. Bilo je dosta uticaja da ja zavolim ovo sa čim se bavim danas. Što bi se reklo čim sam izašao iz porodilišta sledeći korak je bio taj da su me doveli na atletski stadion i tako je sve počelo“.
U kom ste kraju odrasli, kako je taj kraj uticao na vaše odrastanje?
„Ja sam odrastao na Novom Naselju, išao sam u Osnovnu školu Prva vojvođanska brigada. Ta škola je bila poznata u sportu. Tako da sam ja sa svojim rezultatima bio deo nekih lepih rezultate te svoje Osnovne škole“.
Da li je u tim dečačkim trenucima postojala želja za možda nekim drugim sportom ili je atletika bila prioritet?
„Bez obzira što mi je otac bio atletski trener, nikad nisam osećao pritisak da ja moram da se bavim atletikom. Tako da sam u tom periodu odrastanja izuzetno voleo košarku čak sam se bavio i košarkom i nekim drugim sportivima. Ja sam i dan danas ostao na neki način uz košarku. U nekim periodima svoje karijere sam radio kao kondicioni trener u nekim klubovima i sa nekim košarkaškim individualcima, nisam bio skroz usmeren na atletiku. Atletiku sam odabrao kao dete, kada sam se pronalazio tokom pobeda na nekim takmičenjima. Kada dete pobeđuje samim tim mu je atraktivno da se kroz taj sport ostvaruje i onda sam na taj način ostao u atletici. Ćale je bio tu sve vreme uz mene kao stručno lice i trener pa i nije bilo teško da uspem u atletici“.
Danas ste uspešan trener, šta je to što je uticalo na ostanete na tako visokom nivou?
„To kreće s tim dečačkim danima, kao atletičar sam želeo da se takmičim i pobeđujem. Posao koji sam izabrao je imao veze sa tim. Jednostavno spremajući atletičare to tražim od njih. Kroz njihove rezultate ostvarujem svoje dečačke snove koje sam imao kao sportista, a to sticajem okolnosti nisam uspeo da ostvarim na način na koji sam želeo. Ovako kroz trenerski posao su mi se mnogi snovi ostvarili“.
Da li postoji razlika u osećaju kada ste vi ostvarivali uspehe ili sad kad vaši sledbenici ostvaruju sportske uspehe?
„Postoji naravno, jer kad ste takmičar to je nešto sasvim drugo. Taj čitav teret ostvarivanja rezultata je na vašim leđima, a trener je taj koji vas usmerava i vodi kroz to. Sve te detalje koje mi je otac prenosio najčešće otac pa i neke moje kolege, praktično prenosio svojim atletičarima. Treneri su ti koji samo vode sportistu, kada se skrenu sa koloseka da ga vrate nazad. Praktično sav teret je kod njih, a mi kao treneri treba da na najbolji način pomognemo da ispune svoj maksimalni potencijal“.
Da li će to biti način da se privuku novi sportisti, da se mladi zainteresuju za atletiku još više?
„U svakom slučaju takav jedan kompleks sa tom veličinom prostora će obezbediti veći broj dece a samim tim mnogo su veće šanse sa velikim brojem dece dođe do jednog kvaliteta koji će se pretvoriti u vrhunske atletičare. Ja se nadam da će do toga doći vrlo brzo“.
Da li možete da nam ispričate neki sportski gaf ili zanimljivost koja vam se desila u karijeri?
„Motke su u stvari najveći problem jer su dugačke preko pet metara i to je uvek problem na aerodromima. To nije izolovana situacije, to je nešto što nam se često dešavalo čak u kontinuitetu. Kada dođemo na čeking, onda prijavljujemo svoj prtljag i prijavljujemo motke i kada pokažemo rekvizitu, oni na čekingu najčešće govore kako je to nemoguće čekirati. Onda mi njih ubeđujemo da treba da se opuste i da je to moguće. Oni se jako retko suočavaju sa tom situacijom, ali te motke i ti rekviziti uvek uđu u avion. To je za njih nemoguće, ali se to na kraju desi“.
„Koplja ne nosimo zato što je to jedan rekvizit koji organizator uvek ima, ali motke se smatraju ličnim rekvizitom tako da svaki sportista je dužan da ima svoje motke. Tako imamo i mi. One su kabaste nezgrapne, dugače, i one treba da uđu u taj prtljag kargo aviona i to sad nije ni malo lako.Kada putujemo, karte koje vadimo su takve da mogu da ponesu motke i onda su ti letovi vrlo često skuplji i komplikovaniji i duže traju, tako da su nama motke puno problema pravile. I ti putevi koji treba da budu jednostavni su izuzetno komplikovani. Imali smo jednu situaciju u Južnoafričkoj Republici gde smo išli na pripreme u Kejptaun na pripreme. Tamo je čest problem povratka motki, zato što imaju neki skener koji sa aerodroma kad se vraćaš iz Afrike, ne može da se prođe. I te motke se vrlo često ostavljaju na aerodormu. Taj problem imaju i Južnoafrikanci i naši atletičari“.
„Jedne godine smo imali situaciju da smo stigli u Kejptaun ne znajući kako ćemo motke da vratimo. Desila se ta situacija da se Mihail ranije vratio u Srbiju zbog nekih obaveza, a ja sam ostao dva tri dana duže i praktično je moj zadatak bio da vratim te motke. I tako je nastao taj haos na aerodromu jer su nas oni non stop odbijali gde sam ja posle sat i po vremena uspeo da dovedem menadžera i da mi objasnim da te motke mogu da uđu u Avion, a on je menu uporno pričao da ne mogu. Onda sam ja pitao: „Da li imate Kargo vilidž“? On je rekao: „Da tu u blizini na pet kilometara“. Tada sam rekao: „Jel možemo da prenesemo te motke i taj veliki prtljag tamo“? Tako da je on odobrio. „Pa hajde onda da ih prenesemo i da ih ubacimo tamo u avion“. Onda je rekao: „Može u stvari može“! Na taj način smo uspeli, tada me je avio čekao sat i po vremena. Sa aerodromima je uvek bilo zanimljivih situacija pogotovo zbog motki“.
Da li je atletska oprema skupa?
„Da, pogotovo u slučaju desetobojca kakav je Mihail bio. To je specijalna oprema gde svaka disciplina ima posebnu obuću. Sad imate deset disciplina i deset pari obuće treba samo za takmičenje. Ta obuća je potrošna i tu sigurno treba 30 ili 40 pari godišnje samo obuće, a motke su rekviziti koji mogu duže da traju, ali se vrlo često oštećuju. To je takav materijal, elastičan je. I ti materijali za izradu su izuzetno osetljivi tako da je to nešto što ne traje neograničeno, a izuzetno su skupi. Tu su koplja, diskovi i kugle tako da ima svega, plus odeća koja se brže haba jer se trenira 6 do 7 sati dnevno“.
Nažalost zbog ove globalne situacije izgradnja atletskog stadiona trenutno je stopirana ali na svu sreću to će se nastaviti u doglednom periodu. Koliko bi taj atletski stadion značio za atletičare?
„Tako nešto predstavlja neograničeni benefit za naš klub i uopšte za ceo grad. Taj kompleks treba da se desi, nadam se vrlo brzo jer je od izuzetne i velike važnosti. Mi smatrao da će taj kompleks biti centar Istočne Evrope vezano za atletiku i mi to oberučke očekujemo. Nadamo se da će što pre da se desi“.
Lice grada: Marko Tančik – Organizator „Blokstok“ festivala (VIDEO)
Preuzmite android aplikaciju.
