Branislav Jerković prvi put je, sa namerom da ovde ostane, na novosadsko tlo kročio 2001. godine. Vođen namerom da postane uspešan glumac ostavio je život koji je imao u Rumi, te odlučio da upiše glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
Novosadska pozorišna scena, oberučke je prihvatila mladog i ambicioznog glumca, te danas važi za jednog od uglednih članova glumačkog ansambla Srpskog narodnog pozorišta.
Branislav nam je otkrio da je potrebna jedna čitava decenija kako bi se neko ko je došao iz nekog drugog mesta osetio Novosađaninom, ali da kada jednom postaneš, to više niko ne može da ti oduzme.
Podelio je sa nama kakve stavove ima po pitanju crvenog tepiha? Otkrio nam je da li se glumac rađa ili postaje? Šta mu je draže film ili pozorište? I još mnogo drugih zanimljivih informacija o sebi.
Kakav je bio period adaptacije Sremca na Bačku?
Ih… Pa ne znam, nije bio lak. U suštini bilo mi je sporo, jer sam došao u Novi Sad 2001. Velika je razlika između 2001. i 2021. godine, sada je već brži, više mi odgovara.
Posle koliko godina si počeo da se osećaš Novosađaninom?
Jedna decenija je prošla… Deset godina je dovoljno.
Glumac se rađa ili se postaje vremenom?
Mislim da ima i jednog i drugog. Rađaš se sa nekim darom, ali od dara do rezultata i konačnog cilja postoji jako veliki put i stalno usavršavanje.
Koliko si spreman da se žrtvuješ za ulogu?
Ako je atmosfera kakva mislim da treba da bude, to može da ide jako daleko. To je, ustvari, najveći izazov, da vidimo koliko daleko možemo da odemo sa nekom pričom i nekom idejom.
Pozorište ili film?
I jedno i drugo. Nisam imao toliko iskustva sa kamerama do pre nekih par godina, ali mi se vrlo dopalo.
Kakva su iskustva sa snimanja serija?
Zavisi od produkcije, ali brzo se radi i očekivanja su velika zato što se snima jako puno serija. Svi se takmiče da budu što bolji i da to upakuju u što kraćem vremenskom roku, tako da je pritisak velik, ali kao i sve drugo, prosto uđeš u ritam i navikneš da funkcionišeš tako.
Prepoznaju li te ljudi na ulici?
Slava hoda na štakama. U jednom momentu nisam mogao da izađem iz kuće, a da me neko ne pita da se slikamo, dok me sada više niko ni ne primećuje.
Šta misliš o crvenim tepisima?
Pa nisam puno hodao po njima. Sve je to neka iluzija, da ne kažem šarena laža… Godi ti da se pojaviš tamo, ali meni koji bi trebao da hoda po tome ne predstavlja neki cilj, ili tako nešto.
Da li se razlikuje pozorišna publika?
Da. U manjim mestima se publika nekako više veže za glumce i onda više dolazi da gleda glumce nego što dolazi da gleda predstavu i priču. Publika se zaljubi u nekog glumca i bitno im je da on igra, a sad šta igra nije toliko važno. Nekako su odaniji od publike u većim gradovima.
Ko ti je najbolji kritičar?
Sam. Surov sam! Nikada nisam zadovoljan!
Optimista ili…?
Umereni optimista.
Ko je glumac po tvojoj meri?
Pa znaš šta… Ja sam obožavao pokojnog Filip Sejmur Hofmana.
Geri Oldman, Džef Bridžis… To su neke face koje ja baš, baš, volim i poštujem.
Kakav si pevač?
Haha, pređi na drugo pitanje.
Koga zoveš kada si u problemu?
Suprugu i najbliže prijatelje… Nikako mamu, jer je onda panika još veća.
Suze na film?
Da… Samo da je istinito.
Da li bi mogao da radiš od 8 do 16 časova?
Ne.
Gde piješ kafu?
Broj jedan je “Biciklana“. Liman je moj kraj, iako više ne živim na Limanu, živeo sam tamo dve godine i planiram ponovo da se preselim. To je najjači deo grada.
Šta te najviše plaši u sopstvenom karakteru?
Nedostatak samopouzdanja i prevelika sumnja. Nesigurnost je nešto što vučem oduvek sa sobom…
Šta je u planu?
U pozorištu je u planu “Edip“, a posle toga Šekspir. Ne smem da izgovorim ime, kažu da ne sme da se kaže ime komada koji je u pitanju unapred. Jedna velika tragedija je u pitanju.
Da li te daske zaista život znače?
Koliko ostaviš nerava, truda, znoja i ljubavi… sigurno da ostave neki neizbrisiv trag.
Preuzmite android aplikaciju.
