Бранислав Јерковић први пут је, са намером да овде остане, на новосадско тло крочио 2001. године. Вођен намером да постане успешан глумац оставио је живот који је имао у Руми, те одлучио да упише глуму на Академији уметности у Новом Саду.
Новосадска позоришна сцена, оберучке је прихватила младог и амбициозног глумца, те данас важи за једног од угледних чланова глумачког ансамбла Српског народног позоришта.
Бранислав нам је открио да је потребна једна читава деценија како би се неко ко је дошао из неког другог места осетио Новосађанином, али да када једном постанеш, то више нико не може да ти одузме.
Поделио је са нама какве ставове има по питању црвеног тепиха? Открио нам је да ли се глумац рађа или постаје? Шта му је драже филм или позориште? И још много других занимљивих информација о себи.
Какав је био период адаптације Сремца на Бачку?
Их… Па не знам, није био лак. У суштини било ми је споро, јер сам дошао у Нови Сад 2001. Велика је разлика између 2001. и 2021. године, сада је већ бржи, више ми одговара.
После колико година си почео да се осећаш Новосађанином?
Једна деценија је прошла… Десет година је довољно.
Глумац се рађа или се постаје временом?
Мислим да има и једног и другог. Рађаш се са неким даром, али од дара до резултата и коначног циља постоји јако велики пут и стално усавршавање.
Колико си спреман да се жртвујеш за улогу?
Ако је атмосфера каква мислим да треба да буде, то може да иде јако далеко. То је, уствари, највећи изазов, да видимо колико далеко можемо да одемо са неком причом и неком идејом.
Позориште или филм?
И једно и друго. Нисам имао толико искуства са камерама до пре неких пар година, али ми се врло допало.
Каква су искуства са снимања серија?
Зависи од продукције, али брзо се ради и очекивања су велика зато што се снима јако пуно серија. Сви се такмиче да буду што бољи и да то упакују у што краћем временском року, тако да је притисак велик, али као и све друго, просто уђеш у ритам и навикнеш да функционишеш тако.
Препознају ли те људи на улици?
Слава хода на штакама. У једном моменту нисам могао да изађем из куће, а да ме неко не пита да се сликамо, док ме сада више нико ни не примећује.
Шта мислиш о црвеним теписима?
Па нисам пуно ходао по њима. Све је то нека илузија, да не кажем шарена лажа… Годи ти да се појавиш тамо, али мени који би требао да хода по томе не представља неки циљ, или тако нешто.
Да ли се разликује позоришна публика?
Да. У мањим местима се публика некако више веже за глумце и онда више долази да гледа глумце него што долази да гледа представу и причу. Публика се заљуби у неког глумца и битно им је да он игра, а сад шта игра није толико важно. Некако су оданији од публике у већим градовима.
Ко ти је најбољи критичар?
Сам. Суров сам! Никада нисам задовољан!
Оптимиста или…?
Умерени оптимиста.
Ко је глумац по твојој мери?
Па знаш шта… Ја сам обожавао покојног Филип Сејмур Хофмана.
Гери Олдман, Џеф Бриџис… То су неке фаце које ја баш, баш, волим и поштујем.
Какав си певач?
Хаха, пређи на друго питање.
Кога зовеш када си у проблему?
Супругу и најближе пријатеље… Никако маму, јер је онда паника још већа.
Сузе на филм?
Да… Само да је истинито.
Да ли би могао да радиш од 8 до 16 часова?
Не.
Где пијеш кафу?
Број један је “Бициклана“. Лиман је мој крај, иако више не живим на Лиману, живео сам тамо две године и планирам поново да се преселим. То је најјачи део града.
Шта те највише плаши у сопственом карактеру?
Недостатак самопоуздања и превелика сумња. Несигурност је нешто што вучем одувек са собом…
Шта је у плану?
У позоришту је у плану “Едип“, а после тога Шекспир. Не смем да изговорим име, кажу да не сме да се каже име комада који је у питању унапред. Једна велика трагедија је у питању.
Да ли те даске заиста живот значе?
Колико оставиш нерава, труда, зноја и љубави… сигурно да оставе неки неизбрисив траг.
Преузмите андроид апликацију.
