Aleksa Balašević je producent i uspešan organizator sportskog i borbenog događaja pod nazivom „Megdan“, znate ga po prezimenu i kao sina našeg poznatog kantautora Đorđa Balaševića.
Kako ističe to je njegovo remek-delo koje ga je inspirisalo za stvaranje još jednog umetničkog dela odnosno filma. Za sebe ponosno kaže da je Đolin i Oliverin sin i salajački producent.
Hajde na samom početku da pričamo o tvom odrastanju, kako je izgledalo odrastanje Alekse Balaševića, da li se razlikovalo u odnosu na odrastanje tvojih vršnjaka i po čemu?
„Ja mislim da nije. Velika je stvarno čast, koje ni ja nisam svestan, a kamoli neko ko sa strane posmatra. Kada gledate, svako dete je nečije dete i može biti nekome omiljen ili ne. Jednostavno svačije dete ima neke privilegije ili neke prepreke. Jednostavno ja sam tako gledao. Imao sam stvarno okolinu i ljude koji mog oca znaju iz detinjstva, koji ga znaju iz Osnovne i Srednje škole. Svima je on iz nekog razloga bio drag i samim tim sam naletao naravno na puno otvorenih vrata. Mislim da svako dete, to je bog tako odredio, ima neke privilegije. Tako da to i nije neka razlika samo je važno biti od roditelja koji pružaju deci veliku ljubav“.
Pretpostavljam da su te svi posmatrali kroz prizmu umetnika, a ti si odabrao sportsku stranu. Gen ipak čini svoje te tako nastaje ideja o tvom prvom filmu. Kako se rodila ta ideja o filmu?
„Ja jesam iz umetničke porodice. Moja mama je olimpijska gimnastičarka, a mnogi gimnastiku ne smatraju za sport nego smatraju za umetnost. Mislim da sam pomešao jedno i drugo. Megdan je nastao spontano. Ja sam 2016. godine kada sam imao dvadeset i jednu godinu, otišao u Sloveniju da radim, čiji sam državljanin od 2001. godine. Otišao sam da radim odmah posle srednje škole na godinu i po dana. Tamo je moja želja za produkcijom i stvaranjem nastala spontano iz milion okolnosti, prijatelja i kontakata. Kad svi kažu da sam u nekoj sportskoj sferi, to je ipak neka umetnička sfera. Megdan konkretno kao događaj je moje remek-delo kao i svih ljudi koji su tu učestvovali, remek-delo publike koja je to atmosferom stvarala“.
„Kad smo kod filma, film je neko drugo umetničko delo koje stvaram, jer ja to ne gledam sa strane nekog producenta, organizatora, investitora. Ja dišem sa tim filmom i scenariom želim da osetim dušu svega toga što sam sa našim čuvenim režiserom, Gvozdenom Đurićem pričao. Kada je umetnost u pitanju ne može se gledati ta komercijalna strana koja je ovde trenutno aktuelna. Ja sam skroz spontano ušao u to. Kad bi me neko pitao da dam savet i ispričam kako sam ušao u taj svet, stvarno je to jedna velika slučajnost, odnosno dogodilo se korak po korak“.
Kada pričamo o Megdanu kao filmu, kako se rodila ta ideja, zašto baš ime Megdan?
„Kad smo razmišljali, imali smo nekoliko ideja kako da se zove taj prvi događaj. Nekoliko njih je bilo zauzeto, postojala su po svetu neka imena u Rusiji i negde u okolini. Tada smo shvatili da ne treba da dajemo neka strana imena, jer moramo čuvati svoje pismo i zemlju, pogotovo svoju istoriju koja je stvarno takva da se uvek sa njom hvalimo. Onda smo došli do tog naziva koji se izgovara isto i kod Arapa i u još nekoliko država. Taj naziv predstavlja termin koji čini našu istoriju. Megdan može biti u svemu“.
„Pričam sa prijateljima koji su advokati, taksisti ili investitori, svi imaju neke megdane, a najteži je megdan sa samim sobom. Konkretno ime je nastalo spontano i ljudima je ušlo u uši. Sutra kad bih otvarao neku pekaru, gledao bih da je nazovem tako da svima uđe u uši. Nikad ne bih komplikovao sa stranim i engleskim izrazima. Gledam da to bude nešto jednostavno i mislim da je stvarno upalilo“.
Volela bih da mi objasniš suštinu filma i pojednostaviš radnju. Zbog čega se dešava radnja na relaciji Novi Sad – Slovenija?
„Kada sam 2016. godine otišao u Sloveniju da radim, uvek sam imao taj neki luksuz da ne moram tamo da budem konstantno. Budem tamo mesec dana, pa se vratima na dva meseca ovde, pa nekad budem tamo dve nedelje, pa dve nedelje ovde. Što se tiče filma, mi snimamo najlepši film o Novom Sadu i o Megdanu, ali je Novi Sad pozadina filma. Mi se nadamo da će film biti razglednica grada. Snimamo takav film, a ja trenutno zbog filma, najmanje vremena provodim u Novom Sadu. Bili smo u Moldaviji gde isto deo filma treba da se snimi. Imamo fantastičnu saradnju sa gradskom upravom njihovog glavnog grada. Takođe bili smo u Sloveniji, Austriji, Luksemburgu. Film treba da se radi o Megdanu jer mislim da je svaki borac na Megdanu šampion. Da je imao samo jednu borbu i da smatra da se nije pokazao, svaki borac zaslužuje da ima igrani film o svom načinu života. Ne treba da to bude promocija samo Megdana, mislim da taj film, da bi uspeo, treba da bude promocija zdravog života, patriotskog cilja i ispravnog, koliko je ti ljudi smatraju, načina života“.
„Film će promovisati ljude, ne samo one koji su u tom ringu nego i na drugim poljima. Da bi cela ta stvar uspela, kako bi Novi Sad dobio film, moram da se složim sa rediteljem Gvozdenom Đurićem i najboljom ekipom, moram da provodim vreme ovde. Ne znam koji posao da je u pitanju, gde bih živeo konstantno i da ne dolazim u Novi Sad, kao moj prijatelj koji radi na brodu, to ne bih mogao. Ja sam vezan za Novi Sad, bez obzira koliko sam često u Sloveniji naravno zbog filma i cele pripreme, opet sve zahteva da budem ovde. Film će se raditi o Megdanu i tom načinu života i mislim da će stvarno biti nešto novo. Snimaće se preko i uključiće naše najpoznatije domaće i strane glumce. Saznaće se uskoro na glavnoj konferenciji, na jubileju Megdana ko radi muziku i koji strani glumci su prisutni na filmu i slično“.
„Mislim da će to biti prelepa stvar za Novi Sad. Pored svih međunarodnih podrški, najviše mi pomažu naši ljudi, publika i svi ti neki novi klinci. Kao što bi moj otac rekao i što sad mnogi profesori po školama govore. Neki novi klinci koji to priželjkuju. To je najlepši motiv u svemu tome i mi moramo uspeti, to sam rekao svima“.
Kroz svaki stih i takt Đole je opisao Novi Sad i to je neka posebna veza između njega i Novog Sada. Da li ti imaš svoju vezu sa gradom, koje je tvoje omiljeno mesto koje ti je posebno drago?
„Ja ne znam, toliko stvarno volim Novi Sad. Imao sam pored sebe prijatelje koji su prvim vozom, autobusom, autom, prvim koracima jedva čekali da odu negde da studiraju ili da rade preko, uključujući Beograd. Kao i moj otac, ja sam večito zaljubljen u Novi Sad. Za razliku od drugih mojih prijatelja koji su iz Zagreba, Niša, Sarajeva, Banja Luke, Doboja, ja stvarno imam posebnu ljubav prema ovom gradu, jer je moj otac Novi Sad meni učinio glavnim gradom. Novi Sad je za nas glavni grad sveta“.
„Kad pričamo o tome gde volim da idem i koji je za mene najlepši deo grada gde se ja najlepše osećam, to je ova naša krajina, ja je zovem Salajačko klisanska i dobar deo Podbare. Kej nikad neću računati u stari deo grada, to će uvek biti Podbara. Tu se sve najlepše dešavalo, tu se sve dešava i tu bi uvek ostao. Naročito u tom našem delu, Jovana Cvijića, Kisačka, Berislava Berića, tu je moja Osnovna škola Kosta Trifković, to je posebna metropola“.
Braća i sestre su posebno bogatstvo, a kada pričamo o tome, ti imaš dve starije sestre. Da li su one tokom tvog života imale uticaj na tebe i da li to i sad čine?
„Moram da priznam da su meni sestre bile kao dve mame, a sa druge strane kao dva brata. One su starije od mene. Jovana je starija petnaest godina, a Jelena trinaest godina. Puno sam vremena provodio sa njima. Mnogi mi kažu da zvučim starije i mislim da je to zahvaljujući tome što sam puno vremena provodio sa njihovim zajedničkim prijateljima, koji su naravno stariji od mene deset do petnaest godina. Moja Jelena je dosta skromna, ona je osoba koja je završila dva državna fakulteta, takođe je profesor dramske režije. Ona je u nekim stvarima uticala na mene po pitanju nekih poslovnih ciljeva“.
„Jovana je opet pravi umetnik, balerina koja je metamorfozirala u glumicu, ona je možda energijom bliže meni. Puno su mi u životu doprinele pogotovo što smo se stvarno u svemu slagali, iako mislim da smo nas troje tri različita, ako ne tri onda dva različita karaktera. Uvek smo imali ispravnu koaliciju. Uvek su bile na mojoj strani i ja na njihovoj, stvarno smo što se tiče svega prolazili zajedno i uvek smo u najboljim odnosima“.
Uskoro ćeš se ostvariti u najlepšoj ulozi u životu, kako sebe zamišljaš kao oca i uzora?
„Pričao sam sa nekoliko prijatelja, doduše starijih od mene, koji su isto prošle godine saznali da će postati roditelji. Mislim da je to u mom slučaju posebno jer sam 19. februara ispratio svog oca među zvezde gde mu je mesto, pored boga. To je bio početak ili sredina novembra kada mi je moja Nikolina saopštila da postajemo roditelji. To smatram svojim poklonom od oca i od boga. U najtežem i najlepšem momentu je ona to meni saopštila. Naravno da bih voleo da je moj otac u tom trenutku bio na zemlji, ovako sam sasvim siguran da je on to meni poslao od gore kao poklon pred novu godinu. Uvek je voleo da porani sa poklonima. To sam saznao u periodu kada mi je to najviše trebalo“.
„E sad kad je u pitanju roditeljstvo, mislim da to niko ne može da zna kakav će roditelj biti, dok se to ne desi. Mislim da to nije vrsta nekog projekta i posla i da treba predviđati ko treba biti kakav. Mi smo zaista na to spremni. To je nešto najlepše i mislim da je to smisao svakog normalnog čoveka, ne znam kome to nije želja“.
Kažu, kada zasnivamo svoju porodicu sve više ličimo na svoje roditelje, da li ćeš i ti ličiti na svoje roditelje, da li ćeš imati one kliše roditeljske rečenice?
„Ja bih voleo da budem deset odsto dobar roditelj kao što su moji roditelji bili prema meni i mojim sestrama. Mislim da smo u mnogo čemu dosta slični i gde mogu da se ugledam na njih, a opet u nekim stvarima sam ja nešto drugačiji. E sad, videćemo. Potrudiću se da uzmem „the best of“ pa ćemo videti šta će od toga ispasti“.
Lice grada: Otac Branko Ćurčin – Ljubav, vera i nada u jednom čoveku
Preuzmite android aplikaciju.
