Алекса Балашевић је продуцент и успешан организатор спортског и борбеног догађаја под називом „Мегдан“, знате га по презимену и као сина нашег познатог кантаутора Ђорђа Балашевића.
Како истиче то је његово ремек-дело које га је инспирисало за стварање још једног уметничког дела односно филма. За себе поносно каже да је Ђолин и Оливерин син и салајачки продуцент.
Хајде на самом почетку да причамо о твом одрастању, како је изгледало одрастање Алексе Балашевића, да ли се разликовало у односу на одрастање твојих вршњака и по чему?
„Ја мислим да није. Велика је стварно част, које ни ја нисам свестан, а камоли неко ко са стране посматра. Када гледате, свако дете је нечије дете и може бити некоме омиљен или не. Једноставно свачије дете има неке привилегије или неке препреке. Једноставно ја сам тако гледао. Имао сам стварно околину и људе који мог оца знају из детињства, који га знају из Основне и Средње школе. Свима је он из неког разлога био драг и самим тим сам налетао наравно на пуно отворених врата. Мислим да свако дете, то је бог тако одредио, има неке привилегије. Тако да то и није нека разлика само је важно бити од родитеља који пружају деци велику љубав“.
Претпостављам да су те сви посматрали кроз призму уметника, а ти си одабрао спортску страну. Ген ипак чини своје те тако настаје идеја о твом првом филму. Како се родила та идеја о филму?
„Ја јесам из уметничке породице. Моја мама је олимпијска гимнастичарка, а многи гимнастику не сматрају за спорт него сматрају за уметност. Мислим да сам помешао једно и друго. Мегдан је настао спонтано. Ја сам 2016. године када сам имао двадесет и једну годину, отишао у Словенију да радим, чији сам држављанин од 2001. године. Отишао сам да радим одмах после средње школе на годину и по дана. Тамо је моја жеља за продукцијом и стварањем настала спонтано из милион околности, пријатеља и контаката. Кад сви кажу да сам у некој спортској сфери, то је ипак нека уметничка сфера. Мегдан конкретно као догађај је моје ремек-дело као и свих људи који су ту учествовали, ремек-дело публике која је то атмосфером стварала“.
„Кад смо код филма, филм је неко друго уметничко дело које стварам, јер ја то не гледам са стране неког продуцента, организатора, инвеститора. Ја дишем са тим филмом и сценариом желим да осетим душу свега тога што сам са нашим чувеним режисером, Гвозденом Ђурићем причао. Када је уметност у питању не може се гледати та комерцијална страна која је овде тренутно актуелна. Ја сам скроз спонтано ушао у то. Кад би ме неко питао да дам савет и испричам како сам ушао у тај свет, стварно је то једна велика случајност, односно догодило се корак по корак“.
Када причамо о Мегдану као филму, како се родила та идеја, зашто баш име Мегдан?
„Кад смо размишљали, имали смо неколико идеја како да се зове тај први догађај. Неколико њих је било заузето, постојала су по свету нека имена у Русији и негде у околини. Тада смо схватили да не треба да дајемо нека страна имена, јер морамо чувати своје писмо и земљу, поготово своју историју која је стварно таква да се увек са њом хвалимо. Онда смо дошли до тог назива који се изговара исто и код Арапа и у још неколико држава. Тај назив представља термин који чини нашу историју. Мегдан може бити у свему“.
„Причам са пријатељима који су адвокати, таксисти или инвеститори, сви имају неке мегдане, а најтежи је мегдан са самим собом. Конкретно име је настало спонтано и људима је ушло у уши. Сутра кад бих отварао неку пекару, гледао бих да је назовем тако да свима уђе у уши. Никад не бих компликовао са страним и енглеским изразима. Гледам да то буде нешто једноставно и мислим да је стварно упалило“.
Волела бих да ми објасниш суштину филма и поједноставиш радњу. Због чега се дешава радња на релацији Нови Сад – Словенија?
„Када сам 2016. године отишао у Словенију да радим, увек сам имао тај неки луксуз да не морам тамо да будем константно. Будем тамо месец дана, па се вратима на два месеца овде, па некад будем тамо две недеље, па две недеље овде. Што се тиче филма, ми снимамо најлепши филм о Новом Саду и о Мегдану, али је Нови Сад позадина филма. Ми се надамо да ће филм бити разгледница града. Снимамо такав филм, а ја тренутно због филма, најмање времена проводим у Новом Саду. Били смо у Молдавији где исто део филма треба да се сними. Имамо фантастичну сарадњу са градском управом њиховог главног града. Такође били смо у Словенији, Аустрији, Луксембургу. Филм треба да се ради о Мегдану јер мислим да је сваки борац на Мегдану шампион. Да је имао само једну борбу и да сматра да се није показао, сваки борац заслужује да има играни филм о свом начину живота. Не треба да то буде промоција само Мегдана, мислим да тај филм, да би успео, треба да буде промоција здравог живота, патриотског циља и исправног, колико је ти људи сматрају, начина живота“.
„Филм ће промовисати људе, не само оне који су у том рингу него и на другим пољима. Да би цела та ствар успела, како би Нови Сад добио филм, морам да се сложим са редитељем Гвозденом Ђурићем и најбољом екипом, морам да проводим време овде. Не знам који посао да је у питању, где бих живео константно и да не долазим у Нови Сад, као мој пријатељ који ради на броду, то не бих могао. Ја сам везан за Нови Сад, без обзира колико сам често у Словенији наравно због филма и целе припреме, опет све захтева да будем овде. Филм ће се радити о Мегдану и том начину живота и мислим да ће стварно бити нешто ново. Снимаће се преко и укључиће наше најпознатије домаће и стране глумце. Сазнаће се ускоро на главној конференцији, на јубилеју Мегдана ко ради музику и који страни глумци су присутни на филму и слично“.
„Мислим да ће то бити прелепа ствар за Нови Сад. Поред свих међународних подршки, највише ми помажу наши људи, публика и сви ти неки нови клинци. Као што би мој отац рекао и што сад многи професори по школама говоре. Неки нови клинци који то прижељкују. То је најлепши мотив у свему томе и ми морамо успети, то сам рекао свима“.
Кроз сваки стих и такт Ђоле је описао Нови Сад и то је нека посебна веза између њега и Новог Сада. Да ли ти имаш своју везу са градом, које је твоје омиљено место које ти је посебно драго?
„Ја не знам, толико стварно волим Нови Сад. Имао сам поред себе пријатеље који су првим возом, аутобусом, аутом, првим корацима једва чекали да оду негде да студирају или да раде преко, укључујући Београд. Као и мој отац, ја сам вечито заљубљен у Нови Сад. За разлику од других мојих пријатеља који су из Загреба, Ниша, Сарајева, Бања Луке, Добоја, ја стварно имам посебну љубав према овом граду, јер је мој отац Нови Сад мени учинио главним градом. Нови Сад је за нас главни град света“.
„Кад причамо о томе где волим да идем и који је за мене најлепши део града где се ја најлепше осећам, то је ова наша крајина, ја је зовем Салајачко клисанска и добар део Подбаре. Кеј никад нећу рачунати у стари део града, то ће увек бити Подбара. Ту се све најлепше дешавало, ту се све дешава и ту би увек остао. Нарочито у том нашем делу, Јована Цвијића, Кисачка, Берислава Берића, ту је моја Основна школа Коста Трифковић, то је посебна метропола“.
Браћа и сестре су посебно богатство, а када причамо о томе, ти имаш две старије сестре. Да ли су оне током твог живота имале утицај на тебе и да ли то и сад чине?
„Морам да признам да су мени сестре биле као две маме, а са друге стране као два брата. Оне су старије од мене. Јована је старија петнаест година, а Јелена тринаест година. Пуно сам времена проводио са њима. Многи ми кажу да звучим старије и мислим да је то захваљујући томе што сам пуно времена проводио са њиховим заједничким пријатељима, који су наравно старији од мене десет до петнаест година. Моја Јелена је доста скромна, она је особа која је завршила два државна факултета, такође је професор драмске режије. Она је у неким стварима утицала на мене по питању неких пословних циљева“.
„Јована је опет прави уметник, балерина која је метаморфозирала у глумицу, она је можда енергијом ближе мени. Пуно су ми у животу допринеле поготово што смо се стварно у свему слагали, иако мислим да смо нас троје три различита, ако не три онда два различита карактера. Увек смо имали исправну коалицију. Увек су биле на мојој страни и ја на њиховој, стварно смо што се тиче свега пролазили заједно и увек смо у најбољим односима“.
Ускоро ћеш се остварити у најлепшој улози у животу, како себе замишљаш као оца и узора?
„Причао сам са неколико пријатеља, додуше старијих од мене, који су исто прошле године сазнали да ће постати родитељи. Мислим да је то у мом случају посебно јер сам 19. фебруара испратио свог оца међу звезде где му је место, поред бога. То је био почетак или средина новембра када ми је моја Николина саопштила да постајемо родитељи. То сматрам својим поклоном од оца и од бога. У најтежем и најлепшем моменту је она то мени саопштила. Наравно да бих волео да је мој отац у том тренутку био на земљи, овако сам сасвим сигуран да је он то мени послао од горе као поклон пред нову годину. Увек је волео да порани са поклонима. То сам сазнао у периоду када ми је то највише требало“.
„Е сад кад је у питању родитељство, мислим да то нико не може да зна какав ће родитељ бити, док се то не деси. Мислим да то није врста неког пројекта и посла и да треба предвиђати ко треба бити какав. Ми смо заиста на то спремни. То је нешто најлепше и мислим да је то смисао сваког нормалног човека, не знам коме то није жеља“.
Кажу, када заснивамо своју породицу све више личимо на своје родитеље, да ли ћеш и ти личити на своје родитеље, да ли ћеш имати оне клише родитељске реченице?
„Ја бих волео да будем десет одсто добар родитељ као што су моји родитељи били према мени и мојим сестрама. Мислим да смо у много чему доста слични и где могу да се угледам на њих, а опет у неким стварима сам ја нешто другачији. Е сад, видећемо. Потрудићу се да узмем „the best of“ па ћемо видети шта ће од тога испасти“.
Lice grada: Otac Branko Ćurčin – Ljubav, vera i nada u jednom čoveku
Преузмите андроид апликацију.
