Константин Филозоф „Костенски“ (око 1380—после 1431) је био бугарски средњовековни књижевник и филозоф који је најпознатији као писац Житија деспота Стефана Лазаревића и Сказања изложеног о писменима.
Константин Костенечки (или Константин Филозоф) био је бугарски средњовековни књижевник, ученик Јевтимија Трновског и представник Трновске књижевне школе. Као Костенечки (по родном граду Костенецу) више је познатији бугарској јавности. У Србији се у највећем броју извора назива Филозофом, али разлози за избегавање оваквог називања били би оправдани, с обзиром на то да се име Константин Филозоф може односити и на средњовековног просветитеља Ћирила (брата Методијевог), коме је световно име било Константин, а надимак – Филозоф. Константин Филозоф је најпознатији као писац Житија деспота Стефана Лазаревића и Сказања изложеног о писменима. Рођен је око 1380, а умро је после 1431.
После пропасти Бугарске 1393, Константин Филозоф је прешао у Србију, којом је владао деспот Стефан Лазаревић. Константин је нашао уточиште на деспотовом двору, јер је и сам деспот Стефан био књижевник и велики заштитник књижевности.
Ту је Константин развио велику књижевну делатност, био деспотов библиотекар, писао правописна упутства и руководио радом на превођењу и преписивању књига. Тада је постојала чувена Ресавска преписивачка школа, којој је Константин био идејни вођа и реформатор.
Од њега су остала Слово о правопису и Житије деспота Стефана Лазаревића. У првом делу разлаже начела своје реформе језика и правописа. Ту, углавном, осуђује уношење елемената народног говора у старословенски језик и недоследну употребу грчких слова.
Много је важније друго његово дело, Живот деспота Стефана Лазаревића. Писано 1431. године, четири године након деспотове смрти. Историјски, ово дело представља врхунац у развитку српских средњовековних биографија.
Дело је пуно историјских података и даје верну слику доба Стефанове владавине. У њему нема скоро ничег хагиографског. Деспот није био проглашен за свеца од стране цркве, па је можда и та чињеница утицала да биографија добије чисто историјски карактер. После дужег увода, писац даје опис српских земаља и опширно излаже генеалогију Немањића, чије порекло изводи од цара Константина. Та генеалогија се много преписивала и послужила је као основ за стварање посебних списа, — родослова. После тога и кратких напомена о кнезу Лазару и Косову прелази се на приказивање Стефанове владавине, али се упоредо и опширно излаже и историја околних народа, поглавито Турака. Тако се опширно прича о Тамерлану и Бајазиту, о бици код Ангоре, о догађајима у Турској под Мусом и Муратом II, итд.
Са историјског гледишта, ово је најбоља биографија, али је писана нејасним и неприступачним језиком, стилом тешким и тамним. Значајно је напоменути да код Константина има примера и имена из старе грчке прошлости.
Преузмите андроид апликацију.
