Dušanov zakonik donesen 1349. godine mnogi i danas koriste kao primer strogih, grubih, često i surovih pravila u društvu, koja je postavio car Dušan da „zavede red“ 1349. godine. Ipak, koliko zapravo poznajemo kazne koje je Dušan Silni propisao?
Dušanov zakonik sadrži 201 član, od kojih u početku mnogi govore o hrišćanstvu i religijskim obavezama naroda.
Tako već treći član govori da se nijedna svadba ne sme obaviti vez venčanja, „a ako se učini bez blagoslova i upita crkve, takovi da se razluče“.
Član 24 govori i da crkveni upravnik ne sme uzeti mito, u suprotnom mora biti uništen.
Postojale su razlike u zakonima i kaznama za vlastelu (plemiće, zemljoposednike) i sebre (potčinjeno stanovništvo).
Član 53 govori o nasilju, silovanju i kaže: „Ako koji vlastelin uzme vlastelinku silom, da mu se obe ruke otseku i nos sareže; akoli sebar uzme silom vlastelinku, da se obesi, akoli svoju drugu uzme silom, da mu se obe ruke otseku i nos sareže.“
Zabranjeno je bilo i psovanje, pa je tako vlastelin koji opsuje sebra plaćao 100 perpera, a ako sebar opsuje vlastelina kazna bi bila ista, uz dodatno osmuđivanje (kratko izlaganje plamenu, dovoljno da se spale dlake na telu).
O ubistvu govori više članova. U slučaju da vlastelin ubije sebra, platio bi 1.000 perpera, a ako sebar ubije vlastelina kazna je sečenje ruku i trista perpera. Za ubistvo sveštenog lica kazna je smrt vešanjem, a „ko se nađe da je ubio oca, ili mater, ili brata, ili čedo svoje, da se taj ubica sažeže na ognju“.
Cenjena je bila i brada, pa tako ako neko počupa bradu vlasteli, bile bi mu odsečene ruke.
Mito nije dolazio u obzir: „Podjemčivanja da nema nikome, nizašta, nikakva, ko li se podjemči za što, da plati sedmostruko“.
Vojnici nisu smeli da se svađaju, a ukoliko se to dogodi, zakon nalaže da se dvojica posvađanih biju sami, bez da im iko pomogne, „akoli ko poteče i pomogne izazivaču, oni da se ubiju“.
Za razbojništvo i lopovluk zahtevane su najstrožije kazne.
„U kojem se selu nađe lopov ili razbojnik, to selo da se raspe, a razbojnik da se strmoglav obesi, a lopov da se oslepi, a gospodar sela toga da se dovede svezan carstvu mi, da plaća sve što je učinio razbojnik ili lopov od početka, i opet da se kazni kao lopov i razbojnik“, navodi se u 145. članu.
Da li je neko kriv ili ne, određivala je porota: „Za veliko delo da su dvadeset i četiri porotnika, a za pomanju krivicu dvanaest, a za malo delo šest porotnika. I ti porotnici da nisu vlasni nikoga izmiriti, osim da opravdaju ili opet da okrive“, navodi se.
Ko je pijan učinio sramotu drugome, bio bi udaran štapovima sto puta, bačen u tamnicu, a nakon vraćanja iz tamnice ponovo pretučen i vraćen na slobodu.
Veliku vrednost imali su konji, ali i žirevi, pa se tako posebno pominju u zakoniku.
„I ako u župi žir rodi, toga žira caru polovina, a tome vlastelinu čije je imanje polovina“, navodi član 190.
Ukoliko seljaku umre konj, a on ga zameni ukradenim konjem iz drugog sela i to se otkrije, on bi morao vlasniku konja platiti naknadu u vrednosti od sedam konja.
Ceo Dušanov zakonik danas možete pročitati na više mesta na internetu, preveden na starinski srpski jezik, a kratkim pogledom na njegove članove uverićete se da zaista jeste bio surov, a u nekim slučajevima i neobičan za današnje poglede na zakone i pravosuđe.
U njemu je, osim svega navedenog, jedan član govorio i o zaštiti prirode. Više o tome pogledajte u tekstu ispod:
Istorija zaštite prirode u Srbiji stara skoro 700 godina – Dušanov zakonik prvi govorio o seči šuma
Preuzmite android aplikaciju.
