Hektar setve pšenice ratare će ove jeseni koštati 140.750 dinara, odnosno 81.093 dinara po jutru, pokazuje najnovija računica Agrarne komore poljoprivrednih proizvođača Srbije (AKPPS). Ovo je iznos ukoliko se uzme da će ratari plaćati dizel po subvencionisanoj ceni od 180 dinara po litru.
Kako je rekao Nenad Manić, predsednik AKPPS ovi troškovi su za 26,3 odsto viši nego prošle jeseni. On napominje i da su cene poljoprivrednih proizvoda rasle od tada i onaj ko se ozbiljno bavi poljoprivredom, neće razmišljati da li će raditi kako treba, odnosno obaviti sve radnje koje su potrebne. Tu posebno misli na nabavku đubriva jer je „prošlo vreme kada se o pšenici razmišljalo bez upotrebe hemije”.
„Očekujemo i dalji rast cena žitarica i drugih poljoprivrednih proizvoda zbog dešavanja u Ukrajini. To ide naruku poljoprivrednicima ali i državi koja postiže samodovoljnost“ naglašava Manić.
Prema izveštaju AKPPS-a, ratarima će ove godine biti potrebno 9.310 dinara za oranje po hektaru, za „setvospremiranje” 2.920, rasturanje veštačkog đubriva 1.920, setvu pšenice 4.480, veštačko đubrivo NPK 38.230 dinara i seme pšenice 22.500. Kaže da su cene mašinskih radova preuzete iz cenovnika Zadružnog saveza a u cenu setve ušao je i zakup oranica što je najveći trošak poljoprivrednicima, jer po hektaru zakup tuđih njiva košta 500 evra, odnosno 61.360 dinara.
„Ova cena zakupa odnosi se uglavnom na južni Banat. U drugim delovima je jeftinije, ali treba reći i da ti poljoprivrednici teže obrađuju zemljište i imaju manje prinose, pa se svodi na slično“ navodi on. Dodaje da je u međuvremenu moguće očekivati rast cena semena i eventualno veštačkog đubriva.
„Isto tako će se u narednom periodu to odraziti i na cenu pšenice tako da će ratari sigurno imati računicu“ napominje Manić.
Pšenica je prošle jeseni bila posejana na 630.000 hektara, što je više nego u 2020. godini i za ovu kulturu su se poljoprivrednici odlučivali jer je postizala dobro cene.
Što se tiče ovogodišnjih setvenih površina očekuju da će one biti iste kao i prošle godine, s nekim malim promenama.
„I pored ovolikih ulaganja ozbiljni proizvođači neće oklevati. Smatram da oni mali, koji se poljoprivredom bave iz hobija, u ovakvim okolnostima treba da polako razmišljaju da izađu iz ove proizvodnje ili se preorijentišu na voćarstvo i povrtarstvo“ smatra Manić.
Prema njegovim rečima njima su troškovi uvek veći, rade s manjim mašinama, usitnjene su im parcele, troše više goriva na svaku operaciju.
Pod velikim, ozbiljnim proizvođačima podrazumeva one koji obrađuju 200 hektara koji uspevaju da obnove mehanizaciju i budu konkurentni na tržištu. Nije ozbiljan onaj koji koristi zastarele mašine.
Napominje da ozbiljan poljoprivrednik obnovi mehanizaciju uglavnom za 10 godina, čak i ranije. Ona je izuzetno skupa, ali u ovom momentu država za kupovinu daje povraćaj i do 50 odsto. U suštini, poenta je smanjivati troškove proizvodnje, a to može samo sa dobrim mašinama. Treba po svaku cenu razmišljati o zalivnim sistemima i takva poljoprivreda ima budućnost.
Preuzmite android aplikaciju.
