Čuveni novosadski pesnik Jovan Jovanović Zmaj ostavio je iza sebe veliki pesnički amanet koji posebno sa ponosom ističu stanovnici Novog Sada.
Nema pesme i stihova koji se rado ne pevuše u vrtiću, recituju u školama i filozofski citiraju kasnije u životu.
Svako sebi nađe neki Zmajev najleši stih, neki od njih je rodoljubiv, neki satiričan, neki stihovi su namenjeni najmlađima, a neki su izraz patnje i dubokog žala.
Danas se posebno napominje značaj Jovana Jovanovića Zmaja u dečjoj književnosti, posebno njegova književnost koja ima i vaspitnu ulogu na kojoj su generacije odrasle. Na tim tezama su mnogi pedagozi i književnici zasnivali svoje stavove, a danas se neki od nas samo prisećaju tih stihova na kojima su rasli, poput:
Sedi žaba sama
na listu lokvanja,
od žarkoga sunca
štitom se zaklanja
Ili:
Godine su mnoge,
A leđa nejaka,
Godine su teške
Zgurila se baka
Ali ipak voli
I pesmu i šalu,
Uvek ima priču
za dečicu malu
Međutim postoje oni stihovi koji u nama izazivaju duboku emociju i koji nas diraju. U Zmajevom pesništvu mogla bi se posebno istaću rodoljubiva pesma Svetli grobovi za koju nema osobe koja je se ne seća sa časova srpskog jezika iz osnovne škole:
Povesnica svih zemalja,
Starostavnik cara, kralja.
I čitulja viših slika
Izbranika, mučenika,
Od početka pamtiveka,
Sve j’ to groblje –
Al’ je i kolevka.
Nema broja ni imena
U visini zvezdam’ svima,
Kamol’ broja i spomena
U zemljici grobovima!
Milione progutala j’ tama,
Crna tama mnogih tisućleća,
Niko ih se više i ne seća,
— No pogdekom uvek gori sveća.
Il’ je sveća, il’ je ime svetlo,
Il’ su dela koja se ne gase
…
Kroz vekove, kroz maglinu,
Ded unuku, otac sinu,
Borac borcu dovikiv’o:
„Gde ja stadoh – ti ćeš poći!“
„Što ne mogoh – ti ćeš moći!“
„Kud ja nisam – ti ćeš doći!“
„Što ja počeh – ti produži!“
„Još smo dužni – ti oduži!“
To su zbori, to su glasi
Kojima se prošlost krasi
Ili stihovi iz poznate ljubavne pesme Razgovor sa srcem:
Ta znaš li kad grli
Svako zlato svoje,
Znaš kako te boli
Samovanje tvoje!
Tako moje srce
Često mi se moli,
A ja ću mu reći:
Utoli, utoli!
…
Pune oči žara;
Puna usta slasti,
Mirisava nedra
Puna bujne strasti;
Milo čedo, kome
U pogledu piše,
Da ni samo ne zna
Za čime uzdiše;
Zatim stihovi iz Đulići LXXI:
Pitaćeš me, moje čedo,
Kad sam ove pesme pisô,
Prosuo ih jedan časak,
Jedan trenut, jedna misô
Poznate su i pesme iz Zmajeve druge popularne zbirke Đulići i uveoci koji su prikazali Zmajevu patnju za smrću žene i njegove dece:
Mrtvo nebo, mrtva zemlja,
Ne miču se magle sive;
Mrtvi dani, mrtve noći,
Samo boli jošte žive
Zatim stihovi iz pesme Ljubim li te:
Ljubim li te… il’ me bezum ganja,
nema vida, nemam osećanja;
Ljubim li te… il’ ljubavi nije –
Što se grli, to su same zmije
Završićemo ipak sa jednom dečijom Zmajevom pesmom, nikada ne prevaziđenom, koja nas tera da volimo svet i sve oko njega:
Ala je lep
Ovaj svet,
Onde potok,
Ovde cvet;
Tamo njiva,
Ovde sad,
Eno sunce,
Evo hlad!
Tamo Dunav,
Zlata pun,
Onde trava,
Ovde žbun,
Slavuj pesmom
ljulja lug.
Ja ga slušam
I moj drug.
Tihomir Ostojić – pripadnik intelektualne novosadske elite 19. veka
Preuzmite android aplikaciju.
