Чувени новосадски песник Јован Јовановић Змај оставио је иза себе велики песнички аманет који посебно са поносом истичу становници Новог Сада.
Нема песме и стихова који се радо не певуше у вртићу, рецитују у школама и филозофски цитирају касније у животу.
Свако себи нађе неки Змајев најлеши стих, неки од њих је родољубив, неки сатиричан, неки стихови су намењени најмлађима, а неки су израз патње и дубоког жала.
Данас се посебно напомиње значај Јована Јовановића Змаја у дечјој књижевности, посебно његова књижевност која има и васпитну улогу на којој су генерације одрасле. На тим тезама су многи педагози и књижевници заснивали своје ставове, а данас се неки од нас само присећају тих стихова на којима су расли, попут:
Седи жаба сама
на листу локвања,
од жаркога сунца
штитом се заклања
Или:
Године су многе,
А леђа нејака,
Године су тешке
Згурила се бака
Али ипак воли
И песму и шалу,
Увек има причу
за дечицу малу
Међутим постоје они стихови који у нама изазивају дубоку емоцију и који нас дирају. У Змајевом песништву могла би се посебно истаћу родољубива песма Светли гробови за коју нема особе која је се не сећа са часова српског језика из основне школе:
Повесница свих земаља,
Староставник цара, краља.
И читуља виших слика
Избраника, мученика,
Од почетка памтивека,
Све ј’ то гробље –
Ал’ је и колевка.
Нема броја ни имена
У висини звездам’ свима,
Камол’ броја и спомена
У земљици гробовима!
Милионе прогутала ј’ тама,
Црна тама многих тисућлећа,
Нико их се више и не сећа,
— Но погдеком увек гори свећа.
Ил’ је свећа, ил’ је име светло,
Ил’ су дела која се не гасе
…
Кроз векове, кроз маглину,
Дед унуку, отац сину,
Борац борцу довикив’о:
„Где ја стадох – ти ћеш поћи!“
„Што не могох – ти ћеш моћи!“
„Куд ја нисам – ти ћеш доћи!“
„Што ја почех – ти продужи!“
„Још смо дужни – ти одужи!“
То су збори, то су гласи
Којима се прошлост краси
Или стихови из познате љубавне песме Разговор са срцем:
Та знаш ли кад грли
Свако злато своје,
Знаш како те боли
Самовање твоје!
Тако моје срце
Често ми се моли,
А ја ћу му рећи:
Утоли, утоли!
…
Пуне очи жара;
Пуна уста сласти,
Мирисава недра
Пуна бујне страсти;
Мило чедо, коме
У погледу пише,
Да ни само не зна
За чиме уздише;
Затим стихови из Ђулићи LXXI:
Питаћеш ме, моје чедо,
Кад сам ове песме писô,
Просуо их један часак,
Један тренут, једна мисô
Познате су и песме из Змајеве друге популарне збирке Ђулићи и увеоци који су приказали Змајеву патњу за смрћу жене и његове деце:
Мртво небо, мртва земља,
Не мичу се магле сиве;
Мртви дани, мртве ноћи,
Само боли јоште живе
Затим стихови из песме Љубим ли те:
Љубим ли те… ил’ ме безум гања,
нема вида, немам осећања;
Љубим ли те… ил’ љубави није –
Што се грли, то су саме змије
Завршићемо ипак са једном дечијом Змајевом песмом, никада не превазиђеном, која нас тера да волимо свет и све око њега:
Ала је леп
Овај свет,
Онде поток,
Овде цвет;
Тамо њива,
Овде сад,
Ено сунце,
Ево хлад!
Тамо Дунав,
Злата пун,
Онде трава,
Овде жбун,
Славуј песмом
љуља луг.
Ја га слушам
И мој друг.
Tihomir Ostojić – pripadnik intelektualne novosadske elite 19. veka
Преузмите андроид апликацију.