Ne postoji roditelj na ovom svetu koji će poreći da je roditeljstvo, zapravo, najlepša uloga na svetu, te da je danom kada je dobio svoje dete konačno osvestio svoju životnu svrhu.
Koja bi to svrha mogla da bude?
Pa razume se, izvesti to malo nezaštićeno biće na pravi put, zaštititi ga od svega i na kraju ga učiniti časnim i poštenim čovekom kojim ćete se ponositi.
Međutim, put od dolaska novorođenčeta na svet pa do te završne tačke u kojoj bi decenijski trud ulaganja u njega trebao da se isplati, uopšte nije lagan i popločan je raznim floskulama poput:
“Ja sam te rodila, ja ću te ubiti!“
“Ko je ovde koga rodio?“
Ili, složićete se, najpoznatijom: “Dok si pod mojim krovom…“
Ukoliko vam ove rečenice ne zvuče poznato, jedino logično objašnjenje je da niste odrastali na ovim prostorima.
Roditeljstvo se od vajkada deli u dve kategorije: meko i čvrsto.
Danas bismo ga, čak, mogli podeliti na tradicionalno i moderno, međutim, po ovom pitanju ne bismo trebali biti tako isključivi jer i u ovom savremenom svetu, u kome ništa nije tabu, postoje prilično urbani ljudi koji se odlučuju za tradicionalne metode vaspitanja.
To znači da, iako je danas učestalije da zateknete ženu koja moli svoje dete da jede, dok ga u ritmu mazi po glavi i izgovara: “Ajde makar jedan griz. Molim te, majki za ljubav“, u Novom Sadu, takođe, možete da zateknete i mame koje primenjuju mnogo radikalniju metodu hranjenja deteta poznatiju kao: “ZINI!“
Uz ovu vrlo efikasnu metodu naravno dolaze i nezaobilazne pretnje, poput one da dete neće ustati od stola dok ne pojede sve šta se na njemu nalazi, a ukoliko počne da plače sledi naslada rečenicom: “Plači, plači, manje ćeš pišati!“
Ukoliko bi se našim roditeljima učinilo da bezrazložno puštamo suze, već u sledećem minutu bismo čuli pretnju koja nas je najviše plašila: “E pa sad ćeš dobiti razlog za plakanje!“
Na pitanje da li ima nešto slatko, najviše smo se grozili odgovora koji smo, zapravo, najčešće i dobijali: “Ima, jabuka!“
Takođe, univerzalni roditeljski odgovor na svako pitanje koje u sebi sadrži “zašto“ je, možete i sami pretpostaviti, “zato“, “zato što sam ja tako rekla“!
Najstrašnije je bilo ukoliko padnemo. Ne zbog samog pada u kome bismo oderali koleno, izvrnuli zglob ili nešto slično, već zbog batina koje bismo dobili nakon toga, jer smo nespretni.
I dok su se naši roditelji pitali na koga li smo tako smotani, na sve što im nismo odobravali govorili bi: “Videćeš ti kad budeš imao/la svoje“, većina nas je i dočekala taj period da već imamo, ili planiramo da imamo svoje dete.
Načini na kojima smo odrastali i kako su nas vaspitali, igraju značajnu ulogu u tome kako ćemo mi uraditi taj najteži i najlepši životni zadatak.
A morate priznati, koliko god bežali od sebe, često se uhvatimo da razmišljamo i ponavljamo iste rečenice kao i naši roditelji.
Kada sve vaspitne metode postavimo na jedno mesto, mnogi bi pomislili da su nas odgajali sledbenici Hitlerovske ideologije.
Međutim, pored velikog broja pretnji i floskula sa kojima smo se svakodnevno susretali, morate priznati da nas je najviše užasavalo kada bi neki nepoznati čovek pitao za dozvolu da nam ukrade tetku.
Od vrtića do fakulteta – zašto je dobro obrazovati se u Novom Sadu
Preuzmite android aplikaciju.
