Ukoliko ste se ikada zaputili na Ribarsko ostrvo, gotovo sigurno ste prošli kroz Ulicu 1.300 kaplara. Da li ste se ikada zapitali kome je posvećena i zašto se tako zove?
Priča o 1.300 kaplara počinje u Prvom svetskom ratu. Srbija, koja je već početkom rata imala veliki broj žrtava, morala je da se suoči sa austrougarskim snagama kod reke Kolubare u jednoj od najznačajnijih bitaka tog rata. Moral vojske bio je na rekordno niskom nivou.
Jedna od najtežih odluka vojske bila je prekid školovanja mladih đaka, koji su u upućeni u vojnu školu u Skoplju.
Uz kratku i neadekvatnu obuku, zbog nedostatka ljudstva, već su morali biti poslati u borbu, pa su im prevremeno podeljeni činovi kaplara, od čega i potiče naziv.
U toj Kolubarskoj bici, svakoj četi vojnika dodeljena su po dva kaplara. Uz volju, entuzijazam i energiju koju su doneli sa sobom, prekorenuli su raspoloženje u srpskoj vojsci.
„Naše uniforme su bile stare turske bluze i čakšire, isprobijane kuršumima sa tragovima oporne krvi, koje smo sami krpili. Cokule nismo imali, već smo bili u sopstvenim cipelama, kakve je ko imao, jedino smo imali nove vojničke šinjele i šajkače“, svedočio je jedan od kaplara, Miladin Pećinar.
Vođeni Radomirom Putnikom i Živojinom Mišićem, Srbi su ostvarili važnu pobedu, alipretrpeli i velike žrtve.
Od 400.000 srpskih vojnika, ubijeno je oko 20 hiljada, a nestalo ili zarobljeno isto toliko. Oko 400 njih, pretpostavlja se, bili su upravo mladići koji su činili 1.300 kaplara.
To ipak nije kraj njihove priče, već samo početak.
Neki od njih naredne godine proveli su u Francuskoj na obuci, a neki su već 1915. ratovali protiv Makenzenovih trupa, gde su bili unapređivani u narednike.
Kao i ostatak srpske vojske, povlačili su se preko Albanije, što neki od njih nisu izdržali. Neki su uspeli da stignu do Krfa, ali ne dalje od „plave grobnice“. Preostali, nekada kaplari, sada već potporučnici, učestvovali su u proboju Solunskog fronta i oslobađanju Srbije.
Rat je okončan, a đaci su se vratili u školske klupe, kao da se ništa nije dogodilo.
Mnogi od ovih momaka koji su preživeli, nastavili su školovanje i postali ugledni u svojim profesijama.
Neki su postali arhitekte, profesori na fakultetima, političari, naučnici, čak i slikari, književnici ili sveštenici.
Neka od njihovih imena možda i prepoznate:
- Aleksandar Cincar-Marković, ministar inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije
- Bogoljub Jeftić, predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije
- Božidar Purić, predsednik izbegličke vlade i ministar inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije u Londonu
- inženjer Dobrivoje Pandurović, generalni direktor Državnih železnica
- Ranko Mladenović, pesnik i dramski pisac
- Pavle Beljanski, kraljevski ambasador u Rimu čija spomen-zbirka se nalazi u Novom Sadu
- Prof. dr Tadija Pejović, matematičar
- Milutin Stefanović, direktor lista “Vreme”
- Dimitrije Ljotić, političar, narodni poslanik i lider jugoslovenskog pokreta Zbor
- Mihailo Obradović, direktor Kovnice novca Narodne banke
- Petar Micić, rektor Beogradskog univerziteta
- Stanislav Vinaver, književnik
- Sveti Justin Popović vranjski i ćelijski
- Petar Micić, rektor Beogradskog univerziteta
Neki su ipak zaboravljeni, a ne bi trebalo da budu.
Svih 1.300 iz školske klupe krenulo je da stavi svoj život na liniju za Srbiju.
Neki su život i dali, a svima njima zajedno odaje se počast dizanjem spomenika i imenovanjem ulica po srpskim gradovima, od kojih je jedna i u Novom Sadu.
Njihovu žrtvu obesmrtio je i osnivač „Novosadskog big benda“ Fedor Vrtačnik svojom kompozicijom „1.300 kaplara“:
Arhitekta bez diplome: Kako je Vladimir Nikolić ukrasio centar Novog Sada? (FOTO)
Preuzmite android aplikaciju.
