Почетна > Нови Сад

Нови Сад Новосадске приче

Ко су 1.300 каплара и зашто једна новосадска улица носи њихово име?

Уколико сте се икада запутили на Рибарско острво, готово сигурно сте прошли кроз Улицу 1.300 каплара. Да ли сте се икада запитали коме је посвећена и зашто се тако зове?
Фото: vojnaskola.mod.gov.rs

Прича о 1.300 каплара почиње у Првом светском рату. Србија, која је већ почетком рата имала велики број жртава, морала је да се суочи са аустроугарским снагама код реке Колубаре у једној од најзначајнијих битака тог рата. Морал војске био је на рекордно ниском нивоу.

Једна од најтежих одлука војске била је прекид школовања младих ђака, који су у упућени у војну школу у Скопљу.

Уз кратку и неадекватну обуку, због недостатка људства, већ су морали бити послати у борбу, па су им превремено подељени чинови каплара, од чега и потиче назив.
Фото: vojnaskola.mod.gov.rs

У тој Колубарској бици, свакој чети војника додељена су по два каплара. Уз вољу, ентузијазам и енергију коју су донели са собом, прекоренули су расположење у српској војсци.

„Наше униформе су биле старе турске блузе и чакшире, испробијане куршумима са траговима опорне крви, које смо сами крпили. Цокуле нисмо имали, већ смо били у сопственим ципелама, какве је ко имао, једино смо имали нове војничке шињеле и шајкаче“, сведочио је један од каплара, Миладин Пећинар.

Вођени Радомиром Путником и Живојином Мишићем, Срби су остварили важну победу, али претрпели и велике жртве.

Од 400.000 српских војника, убијено је око 20 хиљада, а нестало или заробљено исто толико. Око 400 њих, претпоставља се, били су управо младићи који су чинили 1.300 каплара.

То ипак није крај њихове приче, већ само почетак.
Фото: vojnaskola.mod.gov.rs

Неки од њих наредне године провели су у Француској на обуци, а неки су већ 1915. ратовали против Макензенових трупа, где су били унапређивани у нареднике.

Као и остатак српске војске, повлачили су се преко Албаније, што неки од њих нису издржали. Неки су успели да стигну до Крфа, али не даље од „плаве гробнице“. Преостали, некада каплари, сада већ потпоручници, учествовали су у пробоју Солунског фронта и ослобађању Србије.

Фото: Wikimedia Commons
Рат је окончан, а ђаци су се вратили у школске клупе, као да се ништа није догодило.

Многи од ових момака који су преживели, наставили су школовање и постали угледни у својим професијама.

Неки су постали архитекте, професори на факултетима, политичари, научници, чак и сликари, књижевници или свештеници.

Нека од њихових имена можда и препознате:
  • Александар Цинцар-Марковић, министар иностраних послова Краљевине Југославије
  • Богољуб Јефтић, председник владе Краљевине Југославије
  • Божидар Пурић, председник избегличке владе и министар иностраних послова Краљевине Југославије у Лондону
  • инжењер Добривоје Пандуровић, генерални директор Државних железница
  • Ранко Младеновић, песник и драмски писац
  • Павле Бељански, краљевски амбасадор у Риму чија спомен-збирка се налази у Новом Саду
  • Проф. др Тадија Пејовић, математичар
  • Милутин Стефановић, директор листа “Време”
  • Димитрије Љотић, политичар, народни посланик и лидер југословенског покрета Збор
  • Михаило Обрадовић, директор Ковнице новца Народне банке
  • Петар Мицић, ректор Београдског универзитета
  • Станислав Винавер, књижевник
  • Свети Јустин Поповић врањски и ћелијски
  • Петар Мицић, ректор Београдског универзитета
Неки су ипак заборављени, а не би требало да буду.

Свих 1.300 из школске клупе кренуло је да стави свој живот на линију за Србију.

Неки су живот и дали, а свима њима заједно одаје се почаст дизањем споменика и именовањем улица по српским градовима, од којих је једна и у Новом Саду.

Њихову жртву обесмртио је и оснивач „Новосадског биг бенда“ Федор Вртачник својом композицијом „1.300 каплара“:

Arhitekta bez diplome: Kako je Vladimir Nikolić ukrasio centar Novog Sada? (FOTO)

Преузмите андроид апликацију.