Од малена су нас учили да се у ресторану/кафићу, а чак и било где другде у јавности где репрезентујемо успешно или неуспешно васпитање наших родитеља, морамо да се “понашамо“.
Из тог разлога смо се сви, пре или касније сусрели са бонтоном.
Бонтон означава скуп правила и норми пристојног понашања у свакодневном животу. Дакле, узимамо га као смерницу за понашање где год се на овом свету пронашли.
Психолошки гледано, поштовањем ових правила увек ћемо се осећати пријатно у било ком друштву, само морамо имати на уму да се правила понашања у различитим цивилизацијама, понекад, мало разликују.
Новосађани су познати по својој хедонистичкој ноти. Они, напросто, обожавају да одлазе у ресторане и уживају, како у укусима омиљене и добро им познате хране, тако и нових експерименталних јела.
Наравно, одлазак у ресторан, колико год интересантан био када су у соло режији, не може да се пореди са оним сценаријем у коме у рапсодији укуса уживају заједно са својим пријатељима.
Они који редовно одлазе у ресторане већ су врло добро упознати са правилима понашања у истоименим објектима.
Правила су јасна и односе се на то како сести, како користити прибор, како употребити салвету, како се обући, да ли држати лактове на столу, како се понашати уколико вам храна падне на сто, итд?
Међутим, оно што је понекад енигма и најкултивисанијим Новосађанима јесте питање како се понашати када на крају дружења дође време да се плати рачун?
Иако је правило да онај који позове на клопу, касније плати ручак, понекад, када се на брзака договоримо да бисмо могли отићи да презалогајимо, нико не може да одреди ко је био иницијатор ове брилијантне идеје.
Из овог разлога, када је у ресторану веће друштво и на крају дође време за наплату, сви ваде новчанике и почиње “гомбање“ око тога ко ће да плати рачун.
Особа која је најозбиљнија у својој намери обично се прва хвата за рачун и решава га, док му за то време остали гурају новце у руке, призивају конобара ка њима и свађају се увређени јер су “наводно“ баш они хтели да плате овом приликом.
Према правилима понашања у ресторану, то и није најсјајнији сценарио, јер надглашавање, довикивање, преплитање руку преко стола и остала пропратна дешавања која уследе у оваквим тренуцима нису одраз кулутре коју Новосађани тако гласно умеју да својатају, као да су је и сами измислили.
Уколико се нађете у оваквој ситуацији особи која се прва понуди да плати рачун треба да допустите да то и учини, а тек касније када конобар оде, треба да се понудите да јој рефундирате одређени део рачуна.
Такође, уколико са својим пријатељима имате договор да свако плаћа свој рачун, најбоље би било да се договорите ко ће од вас конобару дати новац за све, па се касније раскусурајте.
Чисто због тога да конобар не би доносио четири различита рачуна, те да се ви пред њим не бисте раскусуравали јер то, нажалост, уме да потраје.
У неким друштвима се обично зна, једном плаћам ја, други пут ти.
Уколико сте дама и позвани сте на састанак, рачун би требало да плати мушкарац који вас је извео на вечеру, међутим, уколико сте на вечеру отишли са пријатељем који вас је неколико последњих пута почастио, сасвим је у реду понудити се да овога пута рачун платите ви.
Било како било, уколико се унапред договорите са својим пријатељима, избећи ћете беспотребно мозгање о томе на коме је овог пута ред да плати и, у потпуности уживати у ручку и дружењу.
Не каже се за џабе: Договор кућу гради!
Преузмите андроид апликацију.
