Када се дотакнемо највећих спортских резултата у историји нашег народа, много пута разговор не досегне до оних који су поставили темеље спорта међу Србима. Један од њих је Момчило Тапавица, једини Србин који је учествовао на првим модерним Олимпијским играма у Атини 1896. и први који је освојио медаљу на највећем спортском такмичењу на свету.
Тапавица је рођен 26. октобра 1872. године у селу Надаљ у Војводини (38,6км северно од Новог Сада). Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију је похађао у Новом Саду.
Био је и стипендиста Матице српске када је похађао студије архитектуре и грађевинарства на Високој техничкој школи у Будимпешти, где је и дипломирао.
Архитектура је била Тапавицино занимање, док се спортом бавио из хобија, будући да се у то време није могло живети од спорта.
Важио је за врло талентованог архитекту. По завршетку студија радио је једно време у Будимпешти, а потом се вратио у Нови Сад и ту 1903. учествовао у изради плана за обнову Саборне цркве.
Као највеће архитектонско признање, Момчилу се приписује пројектовање данашње Матице српске (тада Сиротишта,
задужбине Марије Трандафил) 1912. године, једног од најлепших и најрепрезентативнијих здања у Новом Саду.
Као бивши Матичин питомац понудио се да бесплатно изради план и прорачун за зграду, а на његов предлог је одабран и извођач радова. Свој архитектонски траг оставио је и у Црној Гори, где је је пројектовао Хотел „Бока” у Херцег Новом, зграде некадашњег немачког посланства и Црногорске државне банке на Цетињу и породичну кућу у Бијелој, која је касније служила као Дом за незбринуту децу.
У свом рoдоном Надаљу израдио је пројекат за рестаурацију цркве и геодетске планове за калдрмисање коловоза у селу и друмова око села.
Олимпијски успеси
Прве модерне Олимпијске игре одржале су се 1896. године у Атини. Позиву да се такмиче за највећа спортска обележја одазвало се само 14. држава, а Србија није била међу њима.
Ипак, на олимпијском стадиону у Атини те године је свирана српска химна и вијорила се српска застава у част посете краља Александра Обреновића, јединог страног шефа државе који је присуствовао овом спортском догађају.
Иако није било званичних српских представника на Олимпијским играма, краљ Александар је имао за кога да навија.
Тада сматран за једног од најснажнијих људи у читавој Војводини, Момчило Тапавица се на Олимпијским играма у Атини такмичио за репрезентацију Угарске али се његови успеси данас, ипак, воде као успеси Србије. У то време његова родна Војводина била је део Аустроугарске монархије, а на Олимпијским играма Аустрија и Угарска су имале засебне екипе.
Будући да је Момчило био изузетних физичких предиспозиција и међу најбољим спортистима у тринаесточланом тиму Краљевине Угарске, био је пријављен за чак четири дисциплине – атлетику (скок удаљ, скок с мотком, бацање кугле), рвање грчко-римским
стилом, дизање тегова (једном руком и обема рукама) и тенис.
Од укупно шест медаља колико је Угарска освојила на Олимпијским играма у Атини, Момчило Тапавица однео је једну, али су му остале измакле “за длаку”. Био је четврти у рвању и шести у дизању тегова. Због повреде (истегнуће рамена) , коју је задобио у дизању тегова једном руком, морао је да одустане од такмичења у атлетици.
Прво одличије које је освојио један Србин на Олимпијским играма била је бронзана медаља у тенису.
Тапавица ј на тениском турниру у Атини поражен у полуфиналу. Пошто тада није било меча за треће место, бронзу медаљу су поделили Тапавица и Грк Константинос Паспатис. Тако је Тапавица успео да забележи историсјки успех, који је за Србију поновио тек Новак Ђоковић више од века касније, на Олимпијским играма у Пекингу 2008. године.
Мада је олимпијску медаљу освојио за репрезентацију Мађарске како води МОК, Међународна тениска федерација (ITF) га води као југословенског тенисера освајача бронзане олимпијске медаље.
О томе какав је човек и спортиста био Тапавица, најбоље сведоче мемоари тадашњег генералног секретара Олимпијског комитета Мађарске, уједно и Тапавициног пријатеља, Фeренца Кемења.
„Овај кршни момак, на чијим су прсима пуцала дугмад и шавови гардијске униформе под притиском набујалих мишића, био је велики друг, али и велики страх за другове у касарни. Знао је да носи под мишком по два питомца и са њима да оптрчи два-три круга око полигона за гађање. Нико му није био раван у рвању, а још мање у дизању терета и бацању камена с рамена.
„Имао је само једну ману: преценио је своју снагу и то му се осветило на Олимпијским играма у Атини.“
По завршетку олимпијских игара Тапавица се више није активно бавио спортом, већ само рекративно, био је члан веслачког клуба „Данубијус“ из Новог Сада.
Град Нови Сад се побринуо да се историсјки доприноси Момчила Тапавице не забораве, те је у његову част 2020. године подигнута спомен – биста код Факултета спорта и физичке културе у Новом Саду.
Спомен – биста Момчилу Тапавици дело је скулптора Луке Кулића а својим изгледом одражава управо оно по чему је Тапавица и остао упамћен – архитектуру и Олимпијске игре. Постамент од кружних бетонских форми подсећа на олимпијске кругове, док вертикални постамент са бистом асоцира на архитектонске детаље зграде Матице Српске за коју ће се увек везивати име – Момчило Тапавица.
Тапавица, такође има и улице назване по њему у Новом Саду и Београду.
Уколико желите да сазнате више детаља о животу овог славног српског спортисте и архитекте, можете погледати документарац о Момчилу Тапавици на овом линку.
Novosađanin grčkog porekla koji je „udario temelje“ valcera u Srbiji
Преузмите андроид апликацију.
