Почетна > Србија
Србија

Кликери: Где су нестале рупе од „Џомбера“?

Да ли се икада запитате где су нестале све оне избушене рупе на земљаној површини испред ваше зграде, зашто деца данас не звецкају док трче као некада? Зашто се више не враћају својим кућама до појаса блатњави?
кликери
Фото: Pixabay/Couleur

Осврнем се некад на земљану стазицу испред улаза своје зграде и покушам да међу чеповима од пива разазнам и пронађем једну од тих рупа, које су некада значиле толико много. Када схватим да је моја потрага узалудна, упитам се прво: Да ли је заиста толико времена прошло и да су „милијарде“ рупа које смо бушили у земљи просто нестале?

Такође се запитам, да ли заиста деци која сада станују у овом крају то није занимљиво? Да ли им је можда мрско да газе петом ђона на „полутку“ и на њој се врте како би избушили ту рупу? Да ли им је можда забрањено да се прљају? Или им можда нико једноставно није показао?

Схватам да ће многи рећи да су технологија и телефони главни кривци нестанка оних простих игара које су испуњавале наше детињство, али са друге стране ни деца 90-тих и 2000-тих нису живели у „камено доба“, имали су и телефоне и игице, али никад не би заменили партију кликера за партију „Кантер страјка“.

Једноставно нисмо марили за то ко какву одећу и обућу има, једини статусни симбол је био колико имаш „лепотанера“ у свом џепу и да ли си спреман да се „фулиш“ за њих.

Та моћ није могла да се купи, једноставно би препознали по сјају кликера који је из продавнице и дете које их поседује не би задобило ни приближно поштовање, као неко ко их је „зарадио“. Шта више само би представљао „лаку мету“ за „лешинаре“ са игралишта и убрзо би ишао кући „огаћен„(изгубио би све кликере).

„Хардкор“ играчи би се чак и увредили када би за рођендан добили кликере као поклон. У очима других то би представљао поклон као и сваки други, али не за њих, за њих је то прозивка да нису довољно добри да их освоје сами.

Била је то игра као ниједна друга
Фото: Wikimedia Commons

Колико су само родитељи пута изговорили реченице попут оне „то су само кликери„. Да ли они знају колико смо пута само слагали да смо ручали код другара, како би остали неколико сати дуже у том блату, обливени знојем, гладни као вукови?

Никада мајкама неће бити јасно, да је њиховој деци читава школска недеља зависила само од тих 20 минута великог одмора где би се двориште претворило у „кликеријаду“, након чега би башта личила више на минско поље, него терен за кликере.

Као и у сваком бизнису тако и у овом, морао си имати своје партнере. Било је свакаквих играча, превараната, крадљиваца… обично су у групама делали, тако да си и ти морао имати своје другаре, да једни другима чувате леђа.

Обично, они који су ти их тада чували, ти чувају леђа и дан данас. Док они који су варали у кликерима, неретко касније варају и у животу.

Поред тога била су активна и правила краја. Како би прелазили „границе“ из кварта у кварт, тако би се мењао и „курс“ твојих кликера. На Булевару су на пример „полутке лепотанери“ вредели четири хиљаде, док су на Детелинари вредели упола мање.

Пажљиво сте морали калкулисати сваки свој потез, како би на крају месеца биле задовољавајуће цифре на „банковном рачуну“.

Неке од највећих пријатељстaва су се склапала на тим земљаним теренима, али исто тако бурне свађе и туче су биле свакодневница, то је био део нашег одрастања и сазревања.

Ваљда је зато и тешко бацити те силне „џомбере„, „краљице“ и „мамуте“ из ормара приликом великог спремања. Увек се сетимо шта смо све прошли како бисмо доспели до тих мермерних куглица.

Сетимо се момената када смо били на дну и оних када смо били на врху. Сетимо се другара који су нам позајмили „капитал“ за даље играње након што смо остали „огаћени“, али сећамо се и оних који би посегнули у плач када бисте их „офулили“.

Нису се само кликери убацивали у рупе на том блатњавом терену, ту су се градили карактери.

И данас некада сретнем по коју групу „основаца“ како се „фуле“ испред школског дворишта, препознам ту страст и жељу за победом и дође ми да им се придружим. Да још једном запрљам тренерку и прсте у тој прашини, да поново осетим звецкање џомбера у руци, да још једном осетим ту срећу коју ти пруже џепови до врха напуњени кликерима.

Nezaboravni ukusi detinjstva: Sećate li se ovih slatkiša i grickalica?

Преузмите андроид апликацију.

Ознаке