Da li se ikada zapitate gde su nestale sve one izbušene rupe na zemljanoj površini ispred vaše zgrade, zašto deca danas ne zveckaju dok trče kao nekada? Zašto se više ne vraćaju svojim kućama do pojasa blatnjavi?
Osvrnem se nekad na zemljanu stazicu ispred ulaza svoje zgrade i pokušam da među čepovima od piva razaznam i pronađem jednu od tih rupa, koje su nekada značile toliko mnogo. Kada shvatim da je moja potraga uzaludna, upitam se prvo: Da li je zaista toliko vremena prošlo i da su „milijarde“ rupa koje smo bušili u zemlji prosto nestale?
Takođe se zapitam, da li zaista deci koja sada stanuju u ovom kraju to nije zanimljivo? Da li im je možda mrsko da gaze petom đona na „polutku“ i na njoj se vrte kako bi izbušili tu rupu? Da li im je možda zabranjeno da se prljaju? Ili im možda niko jednostavno nije pokazao?
Shvatam da će mnogi reći da su tehnologija i telefoni glavni krivci nestanka onih prostih igara koje su ispunjavale naše detinjstvo, ali sa druge strane ni deca 90-tih i 2000-tih nisu živeli u „kameno doba“, imali su i telefone i igice, ali nikad ne bi zamenili partiju klikera za partiju „Kanter strajka“.
Jednostavno nismo marili za to ko kakvu odeću i obuću ima, jedini statusni simbol je bio koliko imaš „lepotanera“ u svom džepu i da li si spreman da se „fuliš“ za njih.
Ta moć nije mogla da se kupi, jednostavno bi prepoznali po sjaju klikera koji je iz prodavnice i dete koje ih poseduje ne bi zadobilo ni približno poštovanje, kao neko ko ih je „zaradio“. Šta više samo bi predstavljao „laku metu“ za „lešinare“ sa igrališta i ubrzo bi išao kući „ogaćen„(izgubio bi sve klikere).
„Hardkor“ igrači bi se čak i uvredili kada bi za rođendan dobili klikere kao poklon. U očima drugih to bi predstavljao poklon kao i svaki drugi, ali ne za njih, za njih je to prozivka da nisu dovoljno dobri da ih osvoje sami.
Bila je to igra kao nijedna druga
Koliko su samo roditelji puta izgovorili rečenice poput one „to su samo klikeri„. Da li oni znaju koliko smo puta samo slagali da smo ručali kod drugara, kako bi ostali nekoliko sati duže u tom blatu, obliveni znojem, gladni kao vukovi?
Nikada majkama neće biti jasno, da je njihovoj deci čitava školska nedelja zavisila samo od tih 20 minuta velikog odmora gde bi se dvorište pretvorilo u „klikerijadu“, nakon čega bi bašta ličila više na minsko polje, nego teren za klikere.
Kao i u svakom biznisu tako i u ovom, morao si imati svoje partnere. Bilo je svakakvih igrača, prevaranata, kradljivaca… obično su u grupama delali, tako da si i ti morao imati svoje drugare, da jedni drugima čuvate leđa.
Obično, oni koji su ti ih tada čuvali, ti čuvaju leđa i dan danas. Dok oni koji su varali u klikerima, neretko kasnije varaju i u životu.
Pored toga bila su aktivna i pravila kraja. Kako bi prelazili „granice“ iz kvarta u kvart, tako bi se menjao i „kurs“ tvojih klikera. Na Bulevaru su na primer „polutke lepotaneri“ vredeli četiri hiljade, dok su na Detelinari vredeli upola manje.
Pažljivo ste morali kalkulisati svaki svoj potez, kako bi na kraju meseca bile zadovoljavajuće cifre na „bankovnom računu“.
Neke od najvećih prijateljstava su se sklapala na tim zemljanim terenima, ali isto tako burne svađe i tuče su bile svakodnevnica, to je bio deo našeg odrastanja i sazrevanja.
Valjda je zato i teško baciti te silne „džombere„, „kraljice“ i „mamute“ iz ormara prilikom velikog spremanja. Uvek se setimo šta smo sve prošli kako bismo dospeli do tih mermernih kuglica.
Setimo se momenata kada smo bili na dnu i onih kada smo bili na vrhu. Setimo se drugara koji su nam pozajmili „kapital“ za dalje igranje nakon što smo ostali „ogaćeni“, ali sećamo se i onih koji bi posegnuli u plač kada biste ih „ofulili“.
Nisu se samo klikeri ubacivali u rupe na tom blatnjavom terenu, tu su se gradili karakteri.
I danas nekada sretnem po koju grupu „osnovaca“ kako se „fule“ ispred školskog dvorišta, prepoznam tu strast i želju za pobedom i dođe mi da im se pridružim. Da još jednom zaprljam trenerku i prste u toj prašini, da ponovo osetim zveckanje džombera u ruci, da još jednom osetim tu sreću koju ti pruže džepovi do vrha napunjeni klikerima.
Nezaboravni ukusi detinjstva: Sećate li se ovih slatkiša i grickalica?
Preuzmite android aplikaciju.
