Lament vladike Danila iz „Gorskog vijenca“ u kojem opisuje gotovo nemoguć položaj svoje države okružene neprijateljima, često je bio adekvatan opis našeg stanja tokom istorije.
Mnogo puta takav položaj bio je neizbežan i mnogo puta rađao je veliko junaštvo u prkošenju gordim centrima svetske
moći. Ponos, prkos i slobodarstvo doneli su nam slavnu istoriju, snažan identitet i državotvornost ali su i prepolovili populaciju Srbije u dvadesetom veku.
Postavlja se pitanje da li se pozicija „slamke među vihorovima“ može bar jednom u našoj istoriji izbeći ili bar ublažiti?
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izašao je na izbore trećeg aprila sa jasnom porukom našem narodu da će država, sa njim na čelu, učiniti sve što može da sačuva mir i stabilnost i da će se rukovoditi najpre nacionalnim interesima.
Za takvu poruku i kandidovanu politiku dobio je istorijsku podršku građana Srbije na pomenutim izborima. Mnogi izazovi su se pojavili od početka aktuelna krize u Ukrajini, a posebne emocije u našoj javnosti izazvalo je izjašnjavanje naše zemlje u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, u vezi sa sukobom Rusije i Ukrajine.
Najpre je Srbija, zajedno sa još 140 država, u martu glasala za osudu ruskog napada na Ukrajinu. Takvo izjašnjenje pratio je komentar našeg predstavnika da Srbija nije sasvim saglasna sa svim formulacijama rezolucije, niti može da ne naglasi da sukob na istoku Evrope nije prvi veći ratni sukob sa kojim se kontinent suočio bez odobrenja Ujedinjenih nacija posle Drugog svetskog rata, već je to agresija koju smo mi pretrpeli 1999. godine bez podizanja glasa UN na bilo koga.
Glasanje naše zemlje za osudu bilo je logična posledica našeg, decenijama dugog, zalaganja za nepovredivost granica, poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta država članica UN.
Protiv martovske rezolucije bile su samo Ruska Federacija, Belorusija, Severna Koreja, Sirija i Eritreja. Dakle dve države direktno uključene u konflikt, jedna odavno totalno izolovana, jedna potpuno zavisna od Rusije i jedna potpuno nevažna.
Uzdržane su bile Kina, Kuba, Iran, Irak, Kazahstan, Vijetnam, Pakistan, Indija, Kirgistan, Jermenija i još 25 država manjeg značaja.
Uočavamo da protiv rezolucije u martu nisu bile čak ni Rusiji izuzetno bliske države, nekoliko članica ODKB-a, od kojih neke duguju Ruskoj Federaciji za mnoge nedavne usluge koje im je činila. Jedna stvar je zajednička svim državama koje su bile uzdržane
na glasanju, a to je da se ne radi o evropskim zemljama.
Očigledno je evropskim centrima moći bilo veoma važno da se, u vezi sa sukobom u Ukrajini, obezbedi kontinentalno jedinstvo i pošalje snažna politička poruka Rusiji.
Osim što je bilo principijelno i dosledno da Srbija podrži martovsku rezoluciju, bilo je i mudro, sasvim u skladu sa našim nacionalnim interesima, imajući u vidu da je i pri ovom glasanju zasigurno bilo ozbiljnih pritisaka na našu zemlju, naš narod na Kosovu i Metohiji i Republiku Srpsku.
Ni stotinu puta mnogoljudnije i desetinama puta moćnije zemlje od nas, koje imaju još snažnije veze i interese povezane sa Rusijom, poput Brazila ili Egipta nisu smatrale da imaju luksuz da budu čak ni uzdržane. To je veoma snažan pokazatelj pritisaka koji su bili prisutni.
Sedmog aprila usledilo je još jedno izjašnjenje, za nas mnogo bolnije i teže razumljivo od onog o kojem je do sada bilo reči.
Doneta je teška odluka da Republika Srbija glasa u Generalnoj skupštini UN za suspendovanje Ruske Federacije iz Saveta za ljudska prava Ujedinjenih nacija.
To veče nam je predsednik Vučić, na početku emisije „Četvrtkom u devet“ u kojoj je gostovao na RTS-u, objasnio
detaljno zašto je takva odluka morala biti doneta. Svi koji se interesuju za našu spoljnu politiku trebali bi da pogledaju snimak te emisije.
Gledalac će najpre saznati da je prvobitna namera države bila da se ostane uzdržan pri glasanju ali da je ta odluka promenjena nakon pritisaka koji su usledili iz Evropske unije, u vezi sa pitanjem snabdevanja naftom naše zemlje, o kojem se odlučivalo nakon glasanja u Generalnoj skupštini, što je našem rukovodstvu jasno stavljeno do znanja.
Pre dalje analize korisno je da se podsetimo određenih činjenica. Srbija, ni posle četrdeset dana rata i teških pritisaka koji su svakodnevni, nije uvela sankcije Ruskoj Federaciji. Ni personalne, ni za privredu, ni u bilo kojoj drugoj sferi. To nije učinila ni u jednom trenutku od 2014. godine kada su krenuli pritisci u celoj Evropi.
Sankcije nisu pominjane ni u rezoluciji za koju smo glasali u martu. Nadalje, Srbija poštuje poslovne partnere iz Rusije i ruske kompanije koje rade u Srbiji imaju punu sigurnost svog vlasništva, kapitala i poslovanja u našoj zemlji.
Srbija je vojno neutralna, a tokom krize je suspendovala i one vežbovne i druge partnerske aktivnosti koje je imala sa istokom i zapadom. Iz naše zemlje na ukrajinsko ratište ne stiže ni jedan jedini metak ili bilo koja vrsta oružja od koje bi stradao neki ruski vojnik.
Srbija je održala avio liniju sa Moskvom i Petrovgradom i pored svakodnevnih pretnji, medijske hajke, diplomatskog i svakog drugog pritiska na njenog nacionalnog avio prevoznika.
Dakle u svemu onome što je suštinski važno i čini život i poslovanje, Srbija odoleva pritiscima bukvalno čitave Evrope, NATO alijanse i kompletne anglosfere.
Nastavljajući analizu događaja od sedmog aprila čuli smo dakle da je namera Srbije bila da ostane uzdržana, jer pitanje suspenzije Rusije iz jednog tela UN nije vezano za našu principijelnu poziciju poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta država.
Međutim, došlo je do pretnji i pritisaka koji su stavljali u izgled da posle 15. maja nećemo imati nafte u našoj zemlji.
Da li bi takav razvoj situacije išao u prilog Naftnoj industriji Srbije, čiji je većinski vlasnik „Gaspromnjeft“? Naravno da ne bi. Naravno da je i u našem nacionalnom, a i u interesu Rusije, da nafta nesmetano bude uvožena na srpsko tržište posredstvom ove velike ruske kompanije.
Srbija je tu situaciju mogla da reši eventualnom nacionalizacijom NIS-a i isključivanjem ruskog kapitala kroz razne administrativne metode.
Da li bi to išlo u prilog našim partnerima ili odnosima dve zemlje?
Narednog dana smo saznali da je odobreno izuzeće Srbije od evropskih zabrana ruskim kompanijama da uvoze naftu, čime je osiguran tranzit ovog energenta na najjeftiniji i najefikasniji način, putem jadranskog naftovoda u Hrvatskoj.
Načinjen je politički ustupak u suštinski vrlo malo važnom izjašnjavanju, da bi se sačuvao izuzetno važan interes Srbije i Rusije u sferi energetike i međusobnih poslovnih odnosa. To je zaključak koji se nameće, u skladu sa svim činjenicama koje su na raspolaganju.
Ne treba zaboraviti ni to da su predsednici dve države dugo razgovarali pre samo nekoliko dana i da je upravo Vladimir Putin bio
jedan od prvih koji je čestitao Aleksandru Vučiću ubedljivu pobedu na izborima u Srbiji.
Predsednik Vučić je, u svom televizijskom nastupu, otkrio još jedan važan podatak. Izgleda da je vojni avion NATO alijanse pokušao da izazove incident u ruskom vazdušnom prostoru, krijući se odmah ispod redovnog leta „Air Srbije„.
Zamislite situaciju da je ruska PVO srušila naš civilni avion pucajući na vojnu letelicu, koja je bila nelegalno prisutna u njenom vazdušnom prostoru.
Dakle šalju se suptilne i manje suptilne poruke da Srbija nema pravo, niti će joj biti dozvoljeno, da vodi neku svoju politiku u trenutku homognenog antiruskog evropskog bloka.
Srbija ipak to čini ali je potpuno nerealno očekivati i zahtevati od svoje države da to radi po cenu vitalnih energetskih, bezbednosnih, političkih i ekonomskih interesa.
Neki ustupci se moraju praviti. Naša zemlja pri tome neće ostati nema na ove provokacije, čuli smo da će se tražiti objašnjenja od
NATO pakta, da će se zahtevati da se oružje koje smo kupili na istoku dopremi do nas u skladu sa međunarodnim ugovorima. Nećemo sedeti skrštenih ruku ali na političkom planu mora biti i popuštanja.
Kakve su bile reakcije Ruske Federacije na sve ovo?
Osmog aprila čitali smo izjavu portparola Kremlja, Dmitrija Peskova, koji je naveo da je situacije za mnoge Rusiji prijateljske zemlje teška i da Moskva razume da postoje „neviđeni pritisci“ na sve one koji pokušavaju da zauzmu bar uravnotežen stav u aktuelnoj krizi.
Rusija jako dobro razume geografiju i geopolitiku. Jasno je da nisu u istoj poziciji Kina i Srbija ili naša zemlja i država u Africi.
Takođe je nemoguće porediti nas sa Brazilom, koji ima 220 miliona stanovnika ili Egiptom sa populacijom od 100 miliona ljudi. Na izjašnjavanju sedmog aprila Rusija je uspela da obezbedi 24 glasa protiv rezolucije. Ovog puta je Kina bila protiv, kao i Iran. Bilo je imnogo više uzdržanih.
Ono što je ponovo bilo zajedničko svima koji su bili protiv ili uzdržani jeste činjenica da se ne radi o evropskim zemljama.
Za ignorisanje pritisaka o kojima je bilo reči, pored povoljnog geografskog položaja, potrebna je i mnogo veća objektivna snaga nego što je Srbija ima.
Rusija razume, za razliku od mnogih od nas, da smo zemlja od jedva sedam miliona ljudi, sa načetim integritetom na jugu, okružena NATO državama, zavisna od Evropske unije za bilo kakav normalan život i razvojnu perspektivu.
Kada se sve to uzme u obzir verujem da naši ruski prijatelji izuzetno cene način na koji mi branimo vekovno prijateljstvo Srba i Rusa, koje su drugi nekadašnji prijatelji Rusije sa ovog prostora, poput Bugarske, davno odbacili i zaboravili.
Korisno je posmatrati ruske odnose sa nekim drugim akterima na međunarodnoj sceni, recimo Turskom. Ta zemlja je najpre oborila ruski avion u Siriji 2015. godine, potom je u njoj ubijen ruski ambasador 2016.
Nakon svega toga Rusija je ipak prodala Turskoj sistem S-400, za dve i po milijarde dolara i pomogla predsedniku Erdoganu da ne bude zbačen sa vlasti od strane opozicionih grupa. To međutim nije sprečilo Tursku da Ukrajini proda veliki broj svojih „Barjaktar“ dronova, koji su sejali smrt među ruskim vojnicima u ovom ratu.
Turska je oštro politički osudila Rusiju i učestvovala je u svim formalnim ogradama prema ruskoj politici. Sa druge strane, Turska nije uvela većinu sankcija Ruskoj Federaciji, nije se čak ni obavezala da neće više da kupuje oružje od Rusije, a nije ukinula ni avio saobraćaj.
To joj je sve omogućilo da bude prihvatljiva kao domaćin mirovnih pregovora oko Ukrajine. Rusija je velika sila, Turska je regionalna sila i takve zemlje ne barataju sa emotivnim terminima „uvrede” ili „razočarenja“.
Takve zemlje razumeju interese i umeju jasno da razgraniče šta suštinski nanosi štetu odnosima, a šta je politička i diplomatska forma.
Tako isto u slučaju Mađarske, koja učestvuje u svim političkim osudama, čak i većini konkretnihsankcija, samo nije uvela ograničenja za naftu i gas i ne šalje oružje Ukrajini.
To je bilo dovoljno da premijer Orban dobije čestitku od Putina na svom nedavnom izbornom trijumfu. Opet su suštinski interesi važni za odnos dve države, a ne formalne osude i prilično simbolični međunarodni
forumi.
Ako takvo razumevanje postoji za ove dve zemlje, koliki je tek „kredit“ jedne Srbije! Koja odloleva mnogo duže i mnogo više trpi od bilo kojeg ruskog partnera na planeti.
Na kraju krajeva, rusko rukovodstvo je svesno da ni njihova zemlja nije mogla suštinski da se odupre sankcijama koje su Ujedinjene nacije uvele SR Jugoslaviji 1992. godine.
Te mere ostaju do danas najgore koje je jedna zemlja istrpela u istoriji UN, gore čak i od onih sa kojima se Rusija suočava danas.
Ruska Federacija je pre tri decenije glasala za sankcije protiv naše tadašnje zemlje, koje su nas uništile za četiri godine, kao da smo imali rat na svojoj teritoriji.
Rusija je to uradila u skladu sa tadašnjim međunarodnim okolnostima i tadašnjim odsustvom snage da se odupre zapadnim pritiscima.
Srpski narod joj je to oprostio, naše dve zemlje su danas u iskrenom partnerstvu ali su okolnosti sada za Srbiju gotovo nemoguće, a opet najduže izdržavamo i najsnažnije se borimo da ne uradimo ništa na štetu bratske Rusije.
Siguran sam da ona to vidi i vrednuje, što će se pokazati i u sferi snabdevanja gasom i mnogim drugim bilateralnim pitanjima.
Ova skromna analiza je prilog ozbiljnijem bavljenju ovom važnom temom, sa kojom manipulišu u javnosti mnoge političke grupacije, profitirajući na emotivnom naboju onih ljudi koji ne žele da se udubljuju u suštinu onoga što radi državno rukovodstvo.
Slamka među vihorovima se neće slomiti samo ako je fleksibilna, a istovremeno dobro ukorenjena.
Poverenje naroda je čvrst koren, a posao državnika je da razlikuju taktiku od strategije i donose često teške ali jedino moguće odluke. Veoma je važno da to razumemo i da imamo poverenja u svoju državu.
Autor: Sava Stambolić, saradnik Centra za društvenu stabilnost
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite android aplikaciju.
