Ламент владике Данила из „Горског вијенца“ у којем описује готово немогућ положај своје државе окружене непријатељима, често је био адекватан опис нашег стања током историје.
Много пута такав положај био је неизбежан и много пута рађао је велико јунаштво у пркошењу гордим центрима светске
моћи. Понос, пркос и слободарство донели су нам славну историју, снажан идентитет и државотворност али су и преполовили популацију Србије у двадесетом веку.
Поставља се питање да ли се позиција „сламке међу вихоровима“ може бар једном у нашој историји избећи или бар ублажити?
Председник Србије Александар Вучић изашао је на изборе трећег априла са јасном поруком нашем народу да ће држава, са њим на челу, учинити све што може да сачува мир и стабилност и да ће се руководити најпре националним интересима.
За такву поруку и кандидовану политику добио је историјску подршку грађана Србије на поменутим изборима. Многи изазови су се појавили од почетка актуелна кризе у Украјини, а посебне емоције у нашој јавности изазвало је изјашњавање наше земље у Генералној скупштини Уједињених нација, у вези са сукобом Русије и Украјине.
Најпре је Србија, заједно са још 140 држава, у марту гласала за осуду руског напада на Украјину. Такво изјашњење пратио је коментар нашег представника да Србија није сасвим сагласна са свим формулацијама резолуције, нити може да не нагласи да сукоб на истоку Европе није први већи ратни сукоб са којим се континент суочио без одобрења Уједињених нација после Другог светског рата, већ је то агресија коју смо ми претрпели 1999. године без подизања гласа УН на било кога.
Гласање наше земље за осуду било је логична последица нашег, деценијама дугог, залагања за неповредивост граница, поштовање суверенитета и територијалног интегритета држава чланица УН.
Против мартовске резолуције биле су само Руска Федерација, Белорусија, Северна Кореја, Сирија и Еритреја. Дакле две државе директно укључене у конфликт, једна одавно тотално изолована, једна потпуно зависна од Русије и једна потпуно неважна.
Уздржане су биле Кина, Куба, Иран, Ирак, Казахстан, Вијетнам, Пакистан, Индија, Киргистан, Јерменија и још 25 држава мањег значаја.
Уочавамо да против резолуције у марту нису биле чак ни Русији изузетно блиске државе, неколико чланица ОДКБ-а, од којих неке дугују Руској Федерацији за многе недавне услуге које им је чинила. Једна ствар је заједничка свим државама које су биле уздржане
на гласању, а то је да се не ради о европским земљама.
Очигледно је европским центрима моћи било веома важно да се, у вези са сукобом у Украјини, обезбеди континентално јединство и пошаље снажна политичка порука Русији.
Осим што је било принципијелно и доследно да Србија подржи мартовску резолуцију, било је и мудро, сасвим у складу са нашим националним интересима, имајући у виду да је и при овом гласању засигурно било озбиљних притисака на нашу земљу, наш народ на Косову и Метохији и Републику Српску.
Ни стотину пута многољудније и десетинама пута моћније земље од нас, које имају још снажније везе и интересе повезане са Русијом, попут Бразила или Египта нису сматрале да имају луксуз да буду чак ни уздржане. То је веома снажан показатељ притисака који су били присутни.
Седмог априла уследило је још једно изјашњење, за нас много болније и теже разумљиво од оног о којем је до сада било речи.
Донета је тешка одлука да Република Србија гласа у Генералној скупштини УН за суспендовање Руске Федерације из Савета за људска права Уједињених нација.
То вече нам је председник Вучић, на почетку емисије „Четвртком у девет“ у којој је гостовао на РТС-у, објаснио
детаљно зашто је таква одлука морала бити донета. Сви који се интересују за нашу спољну политику требали би да погледају снимак те емисије.
Гледалац ће најпре сазнати да је првобитна намера државе била да се остане уздржан при гласању али да је та одлука промењена након притисака који су уследили из Европске уније, у вези са питањем снабдевања нафтом наше земље, о којем се одлучивало након гласања у Генералној скупштини, што је нашем руководству јасно стављено до знања.
Пре даље анализе корисно је да се подсетимо одређених чињеница. Србија, ни после четрдесет дана рата и тешких притисака који су свакодневни, није увела санкције Руској Федерацији. Ни персоналне, ни за привреду, ни у било којој другој сфери. То није учинила ни у једном тренутку од 2014. године када су кренули притисци у целој Европи.
Санкције нису помињане ни у резолуцији за коју смо гласали у марту. Надаље, Србија поштује пословне партнере из Русије и руске компаније које раде у Србији имају пуну сигурност свог власништва, капитала и пословања у нашој земљи.
Србија је војно неутрална, а током кризе је суспендовала и оне вежбовне и друге партнерске активности које је имала са истоком и западом. Из наше земље на украјинско ратиште не стиже ни један једини метак или било која врста оружја од које би страдао неки руски војник.
Србија је одржала авио линију са Москвом и Петровградом и поред свакодневних претњи, медијске хајке, дипломатског и сваког другог притиска на њеног националног авио превозника.
Дакле у свему ономе што је суштински важно и чини живот и пословање, Србија одолева притисцима буквално читаве Европе, НАТО алијансе и комплетне англосфере.
Настављајући анализу догађаја од седмог априла чули смо дакле да је намера Србије била да остане уздржана, јер питање суспензије Русије из једног тела УН није везано за нашу принципијелну позицију поштовања суверенитета и територијалног интегритета држава.
Међутим, дошло је до претњи и притисака који су стављали у изглед да после 15. маја нећемо имати нафте у нашој земљи.
Да ли би такав развој ситуације ишао у прилог Нафтној индустрији Србије, чији је већински власник „Гаспромњефт“? Наравно да не би. Наравно да је и у нашем националном, а и у интересу Русије, да нафта несметано буде увожена на српско тржиште посредством ове велике руске компаније.
Србија је ту ситуацију могла да реши евентуалном национализацијом НИС-а и искључивањем руског капитала кроз разне административне методе.
Да ли би то ишло у прилог нашим партнерима или односима две земље?
Наредног дана смо сазнали да је одобрено изузеће Србије од европских забрана руским компанијама да увозе нафту, чиме је осигуран транзит овог енергента на најјефтинији и најефикаснији начин, путем јадранског нафтовода у Хрватској.
Начињен је политички уступак у суштински врло мало важном изјашњавању, да би се сачувао изузетно важан интерес Србије и Русије у сфери енергетике и међусобних пословних односа. То је закључак који се намеће, у складу са свим чињеницама које су на располагању.
Не треба заборавити ни то да су председници две државе дуго разговарали пре само неколико дана и да је управо Владимир Путин био
један од првих који је честитао Александру Вучићу убедљиву победу на изборима у Србији.
Председник Вучић је, у свом телевизијском наступу, открио још један важан податак. Изгледа да је војни авион НАТО алијансе покушао да изазове инцидент у руском ваздушном простору, кријући се одмах испод редовног лета „Air Srbije„.
Замислите ситуацију да је руска ПВО срушила наш цивилни авион пуцајући на војну летелицу, која је била нелегално присутна у њеном ваздушном простору.
Дакле шаљу се суптилне и мање суптилне поруке да Србија нема право, нити ће јој бити дозвољено, да води неку своју политику у тренутку хомогненог антируског европског блока.
Србија ипак то чини али је потпуно нереално очекивати и захтевати од своје државе да то ради по цену виталних енергетских, безбедносних, политичких и економских интереса.
Неки уступци се морају правити. Наша земља при томе неће остати нема на ове провокације, чули смо да ће се тражити објашњења од
НАТО пакта, да ће се захтевати да се оружје које смо купили на истоку допреми до нас у складу са међународним уговорима. Нећемо седети скрштених руку али на политичком плану мора бити и попуштања.
Какве су биле реакције Руске Федерације на све ово?
Осмог априла читали смо изјаву портпарола Кремља, Дмитрија Пескова, који је навео да је ситуације за многе Русији пријатељске земље тешка и да Москва разуме да постоје „невиђени притисци“ на све оне који покушавају да заузму бар уравнотежен став у актуелној кризи.
Русија јако добро разуме географију и геополитику. Јасно је да нису у истој позицији Кина и Србија или наша земља и држава у Африци.
Такође је немогуће поредити нас са Бразилом, који има 220 милиона становника или Египтом са популацијом од 100 милиона људи. На изјашњавању седмог априла Русија је успела да обезбеди 24 гласа против резолуције. Овог пута је Кина била против, као и Иран. Било је имного више уздржаних.
Оно што је поново било заједничко свима који су били против или уздржани јесте чињеница да се не ради о европским земљама.
За игнорисање притисака о којима је било речи, поред повољног географског положаја, потребна је и много већа објективна снага него што је Србија има.
Русија разуме, за разлику од многих од нас, да смо земља од једва седам милиона људи, са начетим интегритетом на југу, окружена НАТО државама, зависна од Европске уније за било какав нормалан живот и развојну перспективу.
Када се све то узме у обзир верујем да наши руски пријатељи изузетно цене начин на који ми бранимо вековно пријатељство Срба и Руса, које су други некадашњи пријатељи Русије са овог простора, попут Бугарске, давно одбацили и заборавили.
Корисно је посматрати руске односе са неким другим актерима на међународној сцени, рецимо Турском. Та земља је најпре оборила руски авион у Сирији 2015. године, потом је у њој убијен руски амбасадор 2016.
Након свега тога Русија је ипак продала Турској систем С-400, за две и по милијарде долара и помогла председнику Ердогану да не буде збачен са власти од стране опозиционих група. То међутим није спречило Турску да Украјини прода велики број својих „Барјактар“ дронова, који су сејали смрт међу руским војницима у овом рату.
Турска је оштро политички осудила Русију и учествовала је у свим формалним оградама према руској политици. Са друге стране, Турска није увела већину санкција Руској Федерацији, није се чак ни обавезала да неће више да купује оружје од Русије, а није укинула ни авио саобраћај.
То јој је све омогућило да буде прихватљива као домаћин мировних преговора око Украјине. Русија је велика сила, Турска је регионална сила и такве земље не баратају са емотивним терминима „увреде” или „разочарења“.
Такве земље разумеју интересе и умеју јасно да разграниче шта суштински наноси штету односима, а шта је политичка и дипломатска форма.
Тако исто у случају Мађарске, која учествује у свим политичким осудама, чак и већини конкретнихсанкција, само није увела ограничења за нафту и гас и не шаље оружје Украјини.
То је било довољно да премијер Орбан добије честитку од Путина на свом недавном изборном тријумфу. Опет су суштински интереси важни за однос две државе, а не формалне осуде и прилично симболични међународни
форуми.
Ако такво разумевање постоји за ове две земље, колики је тек „кредит“ једне Србије! Која одлолева много дуже и много више трпи од било којег руског партнера на планети.
На крају крајева, руско руководство је свесно да ни њихова земља није могла суштински да се одупре санкцијама које су Уједињене нације увеле СР Југославији 1992. године.
Те мере остају до данас најгоре које је једна земља истрпела у историји УН, горе чак и од оних са којима се Русија суочава данас.
Руска Федерација је пре три деценије гласала за санкције против наше тадашње земље, које су нас уништиле за четири године, као да смо имали рат на својој територији.
Русија је то урадила у складу са тадашњим међународним околностима и тадашњим одсуством снаге да се одупре западним притисцима.
Српски народ јој је то опростио, наше две земље су данас у искреном партнерству али су околности сада за Србију готово немогуће, а опет најдуже издржавамо и најснажније се боримо да не урадимо ништа на штету братске Русије.
Сигуран сам да она то види и вреднује, што ће се показати и у сфери снабдевања гасом и многим другим билатералним питањима.
Ова скромна анализа је прилог озбиљнијем бављењу овом важном темом, са којом манипулишу у јавности многе политичке групације, профитирајући на емотивном набоју оних људи који не желе да се удубљују у суштину онога што ради државно руководство.
Сламка међу вихоровима се неће сломити само ако је флексибилна, а истовремено добро укорењена.
Поверење народа је чврст корен, а посао државника је да разликују тактику од стратегије и доносе често тешке али једино могуће одлуке. Веома је важно да то разумемо и да имамо поверења у своју државу.
Аутор: Сава Стамболић, сарадник Центра за друштвену стабилност
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
