“Bulimija? To ti je onaj poremećaj u ishrani kada se prejedeš i povraćaš. Znaš, ona često ume da dovede i do anoreksije, tada postaneš “kost i koža“ i zdravlje ti ozbiljno bude ugoženo, ali kako ti ljudi mogu sebi da dopuste da stignu do takvog stanja?“
Ovakav stav ima većina ljudi oko mene. Vrlo verovatno ga imate i vi, ali i svi drugi koji su imali sreće da ih ovakva životna borba nikada ne pogodi, istina, imala sam ga i ja dok nisam upala u začarani krug i neprestanu borbu sa najvećim neprijateljom, sa sobom.
Istina je da je mnogi ne smatraju za bolest, te da ljudi nemaju preterano veliku dozu razumevanja za ljude koji se bore sa bulimijom. Obično smatraju da preterujemo i zapravo nemamo nikakav problem, ili se zapitaju zašto jednostavno ne prestanemo da se prejedamo i povraćamo?
E, da, zašto? Zar je zaista toliko lako reći sebi ne?
Sa bulimijom se borim poslednjih nekoliko godina. Doduše, pogrešno sam se izrazila, pravilno je da od bulimije patim nekoliko godina unazad, a protiv nje se svesno borim tek nekoliko meseci.
Zašto je taj proces toliko dugotrajan?
Čovek koji se susretne sa ovom bolešću pre svega mora sebi da prizna da ima problem, a to je, čini se, najteži deo. Moja povraćanja su počela na fakultetu.
Puno sam učila i često se dešavalo da celu noć ostanem budna pokušavajući da održim glavu za knjigom. Znala sam da, ukoliko izgubim budžet nema nastavka školovanja, te je stres oko toga da se ispiti ne smeju padati, duboko u meni izazivao neku posebnu dozu straha.
Još tada sam umela da se najedem čipsa, smokija i ostalih grickalica i u jednom momentu odem da se ispovraćam, da “oslobodim mesta“ za još.
To je bilo u epizodama, obično bi me uhvatilo u ispitnim rokovima, dok bi u drugim periodima života prilično lepo i bezbrižno živela, totalno neopterećena hranom.
Nakon završenog fakulteta, povraćanjem bih reagovala na emotivne svađe, neke nemile događaje na poslu itd, ali bih sebi uvek govorila: “Eto, opet si se ispovraćala od stresa!“
Ono što u tom momentu nisam znala, jeste da sam već uveliko bolovala od ove strašne bolesti.
Malo po malo, došla sam do toga da se povraćanje koje se manifestovalo jednom u nekoliko meseci, počne dešavati jednom mesečno, zatim jednom nedeljno, a onda i svakodnevno.
Problem sam osvestila kada je to svakodnevno postalo nakon svakog obroka, koji nisam smatrala “zdravim“.
Kao i svaki zavisnik sam veoma vešto umela da sakrivam svoje napade, međutim, došlo je do tačke u kojoj nisam više mogla da se iskontrolišem ni na poslu, te bih se zatvarala u službeni toalet pokušavajući da izazovem povraćanje.
View this post on Instagram
Ukoliko mi nije pošlo za rukom, dobijala bih napad panike da će ta ogromna količina kolača ili peciva koje sam pojela da ostane u meni i ceo dan bi mi propao.
Svaki naredni obrok tog dana bih ispovraćala ne bi li napravila “ravnotežu“ jer sam već previše pojela i tako u krug.
Ljudima se mora buditi svest o ovom psihičkom poremećaju jer mi se čini da bi ljudi oko mene lakše razumeli da im ispovedim da sam nekoga ubila, nego proces kroz koji sam prolazila.
Najbolje prijateljice bi mi govorile iz najbolje namere da se ne prejedam, a ja jednostavno nisam umela da im objasnim koliko sam postala nemoćna u tom začaranom krugu.
Daću vam primer kako radi mozak bulimične osobe ukoliko na stolu stoji, recimo, burek.
Bulimičar prvo sebi kaže da ga neće ni taći, zatim sebi dozvoli da uzme dva zalogaja sa stola, a kada ga preplave prelepe emocije i ukus nečega što sebi inače zabranjuje, kaže sebi hajde poješću ceo neće mi ništa biti.
E onda počinje pakao! Bulimičar tada pomišlja da je previše pojeo, kako će se ugojiti od tolike količine testa i kreće da oseća veliku dozu griže savesti, a zatim se tera da povraća.
Povraćanje ne ide samo od sebe, bulimične osobe guraju prste u grlo i na taj način pokušavaju da iritacijom izazovu izbacivanje hrane. Najgori deo ovog procesa jeste taj kada se hrana zaglavi u jednjaku i neće da “izađe napolje“.
Tada nastaju prave panične epizode usled kojih suze oči, celo telo se napinje i obično nam oblik lica toliko nateče da budemo neprepoznatljivi.
Najprostije objašnjenje ove problematike možemo dobiti ukoliko pojam hrane zamenimo sa pojmom alkohola.
Osoba koja pati od bulimije konstantno razmišlja o hrani, o tome kada je jela, koliko je jela, koliko je kalorija unela tog dana? Ona neprestano razmišlja o tome kako će početi da se odvikava od hrane i da unosi mnogu manju količinu.
I zaista, ukoliko u ovu priču ubacite alkohol, te zamislite da jedna osoba nonstop razmišlja o tome kada je pila, kada će ponovo piti i podsvesno želi da prestane sa time, dobijate ozbiljnog alkoholičara.
Međutim, alkoholizam je opšteprihvaćen problem, dok se bulimija smatra samo, reći ćemo žargonski – “tripom“, pretežno devojaka koje žele da budu zgodne.
Najprostija dijagnoza ove bolesti jeste OPSESIJA HRANOM.
Kao i u svim bolestima zavisnosti, obolela osoba okupirana je supstancom koja joj izaziva zavisnot.
Lečenje je proces koji traje i u kome je najbitnije da imamo strpljenja. Moramo biti spremni na padove, jer, morate priznati padovi su sastavni deo svih naših malih pobeda.
Ono šta je prvi korak rešavanja problema jeste da osoba koja ima bulimiju hranu počne da posmatra kao hranu, a ne kao određen broj kalorija.
Preuzmite android aplikaciju.
