“Булимија? То ти је онај поремећај у исхрани када се преједеш и повраћаш. Знаш, она често уме да доведе и до анорексије, тада постанеш “кост и кожа“ и здравље ти озбиљно буде угожено, али како ти људи могу себи да допусте да стигну до таквог стања?“
Овакав став има већина људи око мене. Врло вероватно га имате и ви, али и сви други који су имали среће да их оваква животна борба никада не погоди, истина, имала сам га и ја док нисам упала у зачарани круг и непрестану борбу са највећим непријатељом, са собом.
Истина је да је многи не сматрају за болест, те да људи немају претерано велику дозу разумевања за људе који се боре са булимијом. Обично сматрају да претерујемо и заправо немамо никакав проблем, или се запитају зашто једноставно не престанемо да се преједамо и повраћамо?
Е, да, зашто? Зар је заиста толико лако рећи себи не?
Са булимијом се борим последњих неколико година. Додуше, погрешно сам се изразила, правилно је да од булимије патим неколико година уназад, а против ње се свесно борим тек неколико месеци.
Зашто је тај процес толико дуготрајан?
Човек који се сусретне са овом болешћу пре свега мора себи да призна да има проблем, а то је, чини се, најтежи део. Моја повраћања су почела на факултету.
Пуно сам учила и често се дешавало да целу ноћ останем будна покушавајући да одржим главу за књигом. Знала сам да, уколико изгубим буџет нема наставка школовања, те је стрес око тога да се испити не смеју падати, дубоко у мени изазивао неку посебну дозу страха.
Још тада сам умела да се наједем чипса, смокија и осталих грицкалица и у једном моменту одем да се исповраћам, да “ослободим места“ за још.
То је било у епизодама, обично би ме ухватило у испитним роковима, док би у другим периодима живота прилично лепо и безбрижно живела, тотално неоптерећена храном.
Након завршеног факултета, повраћањем бих реаговала на емотивне свађе, неке немиле догађаје на послу итд, али бих себи увек говорила: “Ето, опет си се исповраћала од стреса!“
Оно што у том моменту нисам знала, јесте да сам већ увелико боловала од ове страшне болести.
Мало по мало, дошла сам до тога да се повраћање које се манифестовало једном у неколико месеци, почне дешавати једном месечно, затим једном недељно, а онда и свакодневно.
Проблем сам освестила када је то свакодневно постало након сваког оброка, који нисам сматрала “здравим“.
Као и сваки зависник сам веома вешто умела да сакривам своје нападе, међутим, дошло је до тачке у којој нисам више могла да се исконтролишем ни на послу, те бих се затварала у службени тоалет покушавајући да изазовем повраћање.
View this post on Instagram
Уколико ми није пошло за руком, добијала бих напад панике да ће та огромна количина колача или пецива које сам појела да остане у мени и цео дан би ми пропао.
Сваки наредни оброк тог дана бих исповраћала не би ли направила “равнотежу“ јер сам већ превише појела и тако у круг.
Људима се мора будити свест о овом психичком поремећају јер ми се чини да би људи око мене лакше разумели да им исповедим да сам некога убила, него процес кроз који сам пролазила.
Најбоље пријатељице би ми говориле из најбоље намере да се не преједам, а ја једноставно нисам умела да им објасним колико сам постала немоћна у том зачараном кругу.
Даћу вам пример како ради мозак булимичне особе уколико на столу стоји, рецимо, бурек.
Булимичар прво себи каже да га неће ни таћи, затим себи дозволи да узме два залогаја са стола, а када га преплаве прелепе емоције и укус нечега што себи иначе забрањује, каже себи хајде појешћу цео неће ми ништа бити.
Е онда почиње пакао! Булимичар тада помишља да је превише појео, како ће се угојити од толике количине теста и креће да осећа велику дозу гриже савести, а затим се тера да повраћа.
Повраћање не иде само од себе, булимичне особе гурају прсте у грло и на тај начин покушавају да иритацијом изазову избацивање хране. Најгори део овог процеса јесте тај када се храна заглави у једњаку и неће да “изађе напоље“.
Тада настају праве паничне епизоде услед којих сузе очи, цело тело се напиње и обично нам облик лица толико натече да будемо непрепознатљиви.
Најпростије објашњење ове проблематике можемо добити уколико појам хране заменимо са појмом алкохола.
Особа која пати од булимије константно размишља о храни, о томе када је јела, колико је јела, колико је калорија унела тог дана? Она непрестано размишља о томе како ће почети да се одвикава од хране и да уноси многу мању количину.
И заиста, уколико у ову причу убаците алкохол, те замислите да једна особа нонстоп размишља о томе када је пила, када ће поново пити и подсвесно жели да престане са тиме, добијате озбиљног алкохоличара.
Међутим, алкохолизам је општеприхваћен проблем, док се булимија сматра само, рећи ћемо жаргонски – “трипом“, претежно девојака које желе да буду згодне.
Најпростија дијагноза ове болести јесте ОПСЕСИЈА ХРАНОМ.
Као и у свим болестима зависности, оболела особа окупирана је супстанцом која јој изазива зависнот.
Лечење је процес који траје и у коме је најбитније да имамо стрпљења. Морамо бити спремни на падове, јер, морате признати падови су саставни део свих наших малих победа.
Оно шта је први корак решавања проблема јесте да особа која има булимију храну почне да посматра као храну, а не као одређен број калорија.
Преузмите андроид апликацију.
