Kada je železnički saobraćaj uveden u južne delove Austro-ugarske monarhije, poslednjih decenija druge polovine 19. veka, prema najjužnijem gradu Zemunu, najveća prepreka je bila prelaz preko Dunava i probijanje tunela u steni, ispod petrovaradinske tvrđave.
Prvi stalni most u Novom Sadu, nosio je ime tadašnjeg austrougarskog cara Franca Jozefa i bio je plod ubrzane industrijalizacije, koja je zajedno sa železnicom preokrenula istoriju AP Vojvodine na prelazu vekova.
Kada je, nekoliko decenija kasnije, posle okončanja Drugog svetskog rata, most bio porušen, a pruga izmeštena promenivši trasu, pa više nije išla kroz tunel ispod Petrovaradinske tvrđave, desio se jedan istorijski paradoks.
Naime, kroz stari barokni gradić u podgrađu Petrovaradinske tvrđave, Štrosmajerovom ulicom, pored crkve svetog Juraja, prošla je nova trasa posleratnog železničkog saobraćaja.
Tada je u ulici podignuta noseća konstrukcija, koja je šine usmeravala na tada novi most, ovoga puta posvećen Maršalu Titu. Podloga je bila od hrastove daske, a u sredini je išao čelični kolosek.
Pruga u podgrađu Petrovaradinske tvrđave, u Štrosmajerovoj ulici bila je u funkciji od izgradnje Mosta Maršala Tita 1946. godine, pa sve do izgradnje Žeželjevog mosta 1961. godine.
Tako se dogodilo da je sticajem istorijskih okolnosti punih 15 godina voz prolazio tik uz prozore Petrovaradinaca. Svakodnevno su se ulicom mešali para lokomotive i para ručka koja se uzdizala sa šporeta, zajedno sa mirisom maziva koje se koristilo za podmazivanje železničke konstrukcije.
Danas je teško zamisliti kako su se tresle okolne kuće. Osim toga još treba imati u vidu da je tada saobraćala parna lokomotiva, sa sve dimom, na 2m od prozora, tako da stanari verovatno nisu sušili veš na uličnoj strani.
U blizini mosta je bio uspon, pa je lokomotiva radila punom parom. Drvene grede su škripale i pucketale pod teretom, dok su putnici i okolni stanari bili u nemom strahu kada će voz proći, da li će se srušiti, iako se nikad nije srušio.
Kako zbog gabarita železničke konstrukcije nije bilo mnogo mesta za dečiju igru, ispod konstrukcije, pošto je voz prolazio tek nekoliko puta dnevno, bilo je omiljeno mesto za dečije igrarije, pa se na starim fotografijama čak može videti okačena ljuljaška i dete koje uživa u igri dok mu iznad glave prolazi voz. Roditeljstvo je tada zaista bilo drugačije…
Kada je podignut nov drumsko-železnički most, kasnije nazvan po čoveku koji ga je konstruisao – Žeželjev most, uklonjena je železnička konstrukcija u Štrosmajerovoj ulici, a sa njom je u legendu otišao i voz koji se provlači između kuća. Još da nije starih fotografija koje svedoče o ovoj nesvakidašnjoj trasi železnice, teško ko bi poverovao u ovu priču.
Poslednji „punch line“ pre nego što je zauvek uklonjena pruga imali su železničari, koji su na poslednjem vagonu, poslednjeg odlazećeg voza postavili tada popularnu karikaturu novosadskog lale i tekst: „Jel’ vam žao što se rastajemo?“
Nismo sigurni da je stanarima u Štrosmajerovoj bilo jako „žao što se rastaju“ od vozova. Konačno su mogli da odahnu.
Preuzmite android aplikaciju.
