Higijena u urbanim uslovima je još od davnina bila veoma važna, a stari Novosađani su bili toga svesni, ali su zbog sastava zemljišta i terena dugo mučili muku sa vodovodom i kanalizacijom.
Odmah po dobijanju statusa slobodnog kraljevskog grada, čelnici varoši novosadske bacili su se na obiman posao uređenja grada po ugledu na velike svetske gradove poput Beča i Pešte.
Od samog nastanka Novog Sada, gradski pejzaž je oblikovao ćudljivi Dunav, čiji su rečni rukavci zalazili duboko u zaleđinu grada. Zemljište na kojem se nalazi Novi Sad oduvek je bilo plavno, pa su baruštine prepune komaraca koji prenose razne zarazne bolesti bile sasvim normalna i česta pojava, a posebno je malarija kosila stanovništvo.
Kako bi se predupredio ovaj problem, zemljište je isušivano i zasipano zemljom, a građeni su i odvodni kanali pored puteva i duž ulica.
Stanovnici Novog Sada su za piće koristili vodu iz Dunava i arteških bunara. Malo je reći da ni jedan od ovih izvora vode za piće nisu bili higijenski ispravni, pa su kolera i druge crevne bolesti redovno proređivali broj stanovnika u gradu.
Tokom većeg dela 19. veka situacija nije bila puno bolja. Iako se vodila ozbiljna polemika i čak su pravljeni planovi i projekti kako bi se napravio vodovod u Novom Sadu, dalje od toga se nije otišlo i nikakvi radovi nisu ni započeti.
Kakva je bila kanalizacija u gradu najbolje se može videti iz žalbe napisane 1857. godine. Naime, te godine je protiv vlasnika kuća u Glavnoj ulici (današnjoj Zmaj Jovinoj) podneta žalba jer se nisu pridržavali propisa o zabrani oticanja otpadnih voda iz dvorišta na ulicu, pa je đubre teklo niz ulicu i širio se smrad.
Na osnovu dokumenta iz 1871. godine saznajemo da su Pijaca (Trg slobode), Ćurčijska (Pašićeva), Dunavska i Jevrejska ulica čišćene jednom nedeljno, Temerinska ulica je čišćena jednom mesečno, a ostale ulice koje su bile pod kaldrmom jednom u tri meseca.
Početkom 20. veka Novosađani se za vodosnabdevanje i dalje koriste vodom iz bunara i Dunava.
Rešavanju problema vodovoda i kanalizacije ozbiljno se pristupilo 4. marta 1914. godine, kada je pokrenuta inicijativa za izgradnju vodovodne i kanalizacione mreže u gradu. Stizale su ponude za proširenje postojeće kanalizacione mreže i izgradnju nove, a gradskom Magistratu su nuđene pozajmice za finansiranje ovog infrastrukturnog projekta.
Što se tiče održavanja ulične higijene, gradu su za obavljanje ovog posla nuđene cisterne za polivanje, kante i kolica. Tokom 1915. godine grad je nabavio mašinu za čišćenje smeća, proizvedenu u Budimpešti.
Nakon Prvog svetskog rata u Novom Sadu je trebalo ponovo uspostaviti red kada je higijena u pitanju. Pošto je Novi Sad prešao pod jurisdikciju Srbije, formiran je Savet grada, kao organ upravljanja.
Koliko je u prvim posleratnim godinama situacija po pitanju higijene u Novom Sadu bila ozbiljna saznajemo iz dopisa upućenog 1919. godine, a kojim se gradski nadzornik kanalizacije i nasipa obraća Savetu grada i u kojem moli da se građanstvo upozori na red i čistoću, naročito u Temerinskoj i Kisačkoj ulici, gde je nered najveći, te preti opasnost od izbijanja zaraze.
Iste godine i komadant mesta traži da se preduzmu najenergičnije mere, kako bi se povećala higijena u gradu i sprečilo razboljevanje vojske od zaraznih bolesti.
Kao rešenje problema predlaže se povećanje čistača ulica, kojih je do tada bilo 25, uvođenje strogih odredbi po pitanju higijene u gradu i oštre kazne za prekršioce.
Savet grada se 1920. godine ozbiljno uhvatio u koštac sa rešavanjem problema vodovoda i kanalizacije u gradu. Kako bi se obezbedila sredstva za finansiranje projekta, doneta je odluka da se prodaju pojedine parcele u okolini grada. Takođe kopani su duboki zidani bunari, ali bez većeg efekta. Šta više, 1922. godine u Almaškom kraju je učestala pojava obolelih od tifusa.
Tokom 1924. godine, kao posledica korišćenja vode iz zagađenih bunara, u Novom Sadu je za dva meseca od crvenog tifusa obolelo 57 građana.
Kanalizaciju su do tada u Novom Sadu uglavnom činili kopani jendeci, pa ni ne čudi što je dolazilo do mešanja otpadne vode i vode za piće, jer je zemlja svakojaku vodu upijala.
Odlukom Saveta grada iz 1927. godine oblaganje jendeka zidom i postavljanje betonskih cevi, kao i pokrivanje jendeka od gore. Polako ova tehnika postavljanja kanalizacionih cevi postaje standard, a širi se kanalizaciona mreža na koju se priključuje sve više objekata.
Što se tiče čišćenja ulica, 1925. godine grad je za obavljanje ove delatnosti angažovao privatno lice, sa kojim je sklopljen ugovor.
Ugovor se odnosio na čišćenje kanala, odnošenje fekalija, lešina i obavljanje strvoderskih poslova. Taj ugovor je sklopljen na period od tri godine.
Iste godine, ulice su polivane iz cisterni za gašenje požara, a bila je angažovana i gradska policija, koja se starala o čistoći u gradu i najstrože kažnjavala bacanje smeća po ulici.
Kako su se vatrogasna vozila za cisternom dobro pokazala i za obavljanje komunalne delatnosti, 1927. godine je doneta odluka da se obezbede sredstva, kako bi se nabavila nova vozila kojima će se prati novosadske ulice.
Umesto starog statuta o čistoći grada iz 1907. godine, 1939. godine donet je novi.
Iako je prvi novosadski vodovod proradio još 1938. godine na Malom Limanu, on je vodom snabdevao samo nekoliko zgrada u svojoj blizini.
Da bi dobili pravi vodovod i jednom za svagda rešili vekovno pitanje snabdevanja grada pijaćom vodom, Novosađani će morati da čekaju još skoro 30 godina.
Izgradnja reni bunara i objekata za preradu vode počela je 1959. godine, a objekat novog vodovoda, nakon probnog perioda, zvanično je pušten u rad aprila 1965. godine. Tako su Novosađani dobili gradski vodovod.
Fotografija starog đerma sa novim blokom zgrada u pozadini, načinjena početkom sedamdesetih godina 20. veka, na najbolji način oslikava transformaciju Novog Sada od palanke do modernog grada.
Arteški bunari još neko vreme biće sastavni deo novosadskog krajolika, no i oni će vremenom nestati.
Danas Novosađani mogu da se pohvale da piju jednu od tehnički najispravnije vode u državi.
Kada je u pitanju održavanje higijene na novosadskim ulicama, preduzeće koje će se starati da ulice grada budu čiste osnovano je odmah po oslobođenju, 1945. godine, pri Narodnom odboru Novog Sada, sa pedesetak zaposlenih.
Na početku održavanja čistoće gradskih ulica od opreme koristile su se samo metle, lopate i konjska zaprega.
Prve kamione (svega nekoliko) marke „Praga“ za odvoz kućnog smeća „Čistoća“ je dobila 1958. godine, mada su se još istovremeno koristila i kola sa konjskom vučom, a i cisterna za iznošenje fekalija bila je smeštena na konjsku zapregu.
Tek 1961. godine JKP „Čistoća“ se oslobodila poslednja 2 para konjskih zaprega i potpuno motorizovala.
Danas ovo preduzeće raspolaže sa modernom mehanizacijom, neophodnom za funkcionisanje i obavljanje poslova iz nadležnosti ovog preduzeća.
Novi Sad nastavlja da se razvija nesmanjenom brzinom, pa se svake godine odvajaju značajna sredstva za unapređenje kvaliteta života u gradu.
Prema popisu iz 2022. godine, Novi Sad je imao 367.000 stanovnika, ali je ta brojka sigurno veća, kada se u obzir uzmu svi oni koji periodično borave u Novom Sadu, bez stalnog mesta prebivališta.
Kanalizaciona i vodovodna mreža se svake godine proširuju i unapređuju, kako bi mogle da prihvate sve postojeće i nove priključke.
Higijena na ulicama je na zavidnom nivou, grade se podzemni kontejneri, smeće se svakodnevno odvozi, nabavljaju se nova vozila, ulice se svakodnevno čiste.
Zbog toga ne treba da čudi podatak da se Novi Sad nalazi u samom vrhu gradova sa najkvalitetnijim uslovima za život.
Čemu su u Novom Sadu služili đeram, četiri kapije i ceduljarnica?
Preuzmite android aplikaciju.
