Хигијена у урбаним условима је још од давнина била веома важна, а стари Новосађани су били тога свесни, али су због састава земљишта и терена дуго мучили муку са водоводом и канализацијом.
Одмах по добијању статуса слободног краљевског града, челници вароши новосадске бацили су се на обиман посао уређења града по угледу на велике светске градове попут Беча и Пеште.
Од самог настанка Новог Сада, градски пејзаж је обликовао ћудљиви Дунав, чији су речни рукавци залазили дубоко у залеђину града. Земљиште на којем се налази Нови Сад одувек је било плавно, па су баруштине препуне комараца који преносе разне заразне болести биле сасвим нормална и честа појава, а посебно је маларија косила становништво.
Како би се предупредио овај проблем, земљиште је исушивано и засипано земљом, а грађени су и одводни канали поред путева и дуж улица.
Становници Новог Сада су за пиће користили воду из Дунава и артешких бунара. Мало је рећи да ни један од ових извора воде за пиће нису били хигијенски исправни, па су колера и друге цревне болести редовно проређивали број становника у граду.
Током већег дела 19. века ситуација није била пуно боља. Иако се водила озбиљна полемика и чак су прављени планови и пројекти како би се направио водовод у Новом Саду, даље од тога се није отишло и никакви радови нису ни започети.
Каква је била канализација у граду најбоље се може видети из жалбе написане 1857. године. Наиме, те године је против власника кућа у Главној улици (данашњој Змај Јовиној) поднета жалба јер се нису придржавали прописа о забрани отицања отпадних вода из дворишта на улицу, па је ђубре текло низ улицу и ширио се смрад.
На основу документа из 1871. године сазнајемо да су Пијаца (Трг слободе), Ћурчијска (Пашићева), Дунавска и Јеврејска улица чишћене једном недељно, Темеринска улица је чишћена једном месечно, а остале улице које су биле под калдрмом једном у три месеца.
Почетком 20. века Новосађани се за водоснабдевање и даље користе водом из бунара и Дунава.
Решавању проблема водовода и канализације озбиљно се приступило 4. марта 1914. године, када је покренута иницијатива за изградњу водоводне и канализационе мреже у граду. Стизале су понуде за проширење постојеће канализационе мреже и изградњу нове, а градском Магистрату су нуђене позајмице за финансирање овог инфраструктурног пројекта.
Што се тиче одржавања уличне хигијене, граду су за обављање овог посла нуђене цистерне за поливање, канте и колица. Током 1915. године град је набавио машину за чишћење смећа, произведену у Будимпешти.
Након Првог светског рата у Новом Саду је требало поново успоставити ред када је хигијена у питању. Пошто је Нови Сад прешао под јурисдикцију Србије, формиран је Савет града, као орган управљања.
Колико је у првим послератним годинама ситуација по питању хигијене у Новом Саду била озбиљна сазнајемо из дописа упућеног 1919. године, а којим се градски надзорник канализације и насипа обраћа Савету града и у којем моли да се грађанство упозори на ред и чистоћу, нарочито у Темеринској и Кисачкој улици, где је неред највећи, те прети опасност од избијања заразе.
Исте године и комадант места тражи да се предузму најенергичније мере, како би се повећала хигијена у граду и спречило разбољевање војске од заразних болести.
Као решење проблема предлаже се повећање чистача улица, којих је до тада било 25, увођење строгих одредби по питању хигијене у граду и оштре казне за прекршиоце.
Савет града се 1920. године озбиљно ухватио у коштац са решавањем проблема водовода и канализације у граду. Како би се обезбедила средства за финансирање пројекта, донета је одлука да се продају поједине парцеле у околини града. Такође копани су дубоки зидани бунари, али без већег ефекта. Шта више, 1922. године у Алмашком крају је учестала појава оболелих од тифуса.
Током 1924. године, као последица коришћења воде из загађених бунара, у Новом Саду је за два месеца од црвеног тифуса оболело 57 грађана.
Канализацију су до тада у Новом Саду углавном чинили копани јендеци, па ни не чуди што је долазило до мешања отпадне воде и воде за пиће, јер је земља свакојаку воду упијала.
Одлуком Савета града из 1927. године облагање јендека зидом и постављање бетонских цеви, као и покривање јендека од горе. Полако ова техника постављања канализационих цеви постаје стандард, а шири се канализациона мрежа на коју се прикључује све више објеката.
Што се тиче чишћења улица, 1925. године град је за обављање ове делатности ангажовао приватно лице, са којим је склопљен уговор.
Уговор се односио на чишћење канала, одношење фекалија, лешина и обављање стрводерских послова. Тај уговор је склопљен на период од три године.
Исте године, улице су поливане из цистерни за гашење пожара, а била је ангажована и градска полиција, која се старала о чистоћи у граду и најстроже кажњавала бацање смећа по улици.
Како су се ватрогасна возила за цистерном добро показала и за обављање комуналне делатности, 1927. године је донета одлука да се обезбеде средства, како би се набавила нова возила којима ће се прати новосадске улице.
Уместо старог статута о чистоћи града из 1907. године, 1939. године донет је нови.
Иако је први новосадски водовод прорадио још 1938. године на Малом Лиману, он је водом снабдевао само неколико зграда у својој близини.
Да би добили прави водовод и једном за свагда решили вековно питање снабдевања града пијаћом водом, Новосађани ће морати да чекају још скоро 30 година.
Изградња рени бунара и објеката за прераду воде почела је 1959. године, а објекат новог водовода, након пробног периода, званично је пуштен у рад априла 1965. године. Тако су Новосађани добили градски водовод.
Фотографија старог ђерма са новим блоком зграда у позадини, начињена почетком седамдесетих година 20. века, на најбољи начин осликава трансформацију Новог Сада од паланке до модерног града.
Артешки бунари још неко време биће саставни део новосадског крајолика, но и они ће временом нестати.
Данас Новосађани могу да се похвале да пију једну од технички најисправније воде у држави.
Када је у питању одржавање хигијене на новосадским улицама, предузеће које ће се старати да улице града буду чисте основано је одмах по ослобођењу, 1945. године, при Народном одбору Новог Сада, са педесетак запослених.
На почетку одржавања чистоће градских улица од опреме користиле су се само метле, лопате и коњска запрега.
Прве камионе (свега неколико) марке „Прага“ за одвоз кућног смећа „Чистоћа“ је добила 1958. године, мада су се још истовремено користила и кола са коњском вучом, а и цистерна за изношење фекалија била је смештена на коњску запрегу.
Тек 1961. године ЈКП „Чистоћа“ се ослободила последња 2 пара коњских запрега и потпуно моторизовала.
Данас ово предузеће располаже са модерном механизацијом, неопходном за функционисање и обављање послова из надлежности овог предузећа.
Нови Сад наставља да се развија несмањеном брзином, па се сваке године одвајају значајна средства за унапређење квалитета живота у граду.
Према попису из 2022. године, Нови Сад је имао 367.000 становника, али је та бројка сигурно већа, када се у обзир узму сви они који периодично бораве у Новом Саду, без сталног места пребивалишта.
Канализациона и водоводна мрежа се сваке године проширују и унапређују, како би могле да прихвате све постојеће и нове прикључке.
Хигијена на улицама је на завидном нивоу, граде се подземни контејнери, смеће се свакодневно одвози, набављају се нова возила, улице се свакодневно чисте.
Због тога не треба да чуди податак да се Нови Сад налази у самом врху градова са најквалитетнијим условима за живот.
Čemu su u Novom Sadu služili đeram, četiri kapije i ceduljarnica?
Преузмите андроид апликацију.
