Када се говори о настанку Новог Сада, врло често се каже да он свој настанак дугује Петроварадинској тврђави и Мостобрану, односно Брукшанцу, како су га стари Новосађани звали.
Међутим, док сви знају знају за Петроварадинску тврђаву, данас мало Новосађана зна за Мостобран и место где се он налазио.
Наиме, радило се о тврђави неправнилог облика, чија је равна основа била окренута ка Дунаву, бедеми и капије према граду, а припадала је фортификацијској целини Тврђаве, јер је одбрана саме Тврђаве на левој страни Дунава зависила од утврђења које чува мост – отуда и назив Мостобран.
Био је смештен на данашњем Кеју жртава рације, тачније, између Дунавске и Радничке улице.
На свим старим цртежима и гравурама види се да Тврђава, Дунав и Мостобран чине једну целину, а начин грађења је био исти. Комплекс Петроварадинске Тврђаве састојао се из три дела – главни део и два спољна утврђења уз реку Мостобран (Bruckschanze) и Острвско утврђење (Inselschanze, на старом Ратном острву), који су срушени.
Мостобран је настао 1694. године, а управо захваљујући њему је и сам Нови Сад почео активно да се изграђује.
Непосредно по завршетку радова на Мостобрану, у његовој близини су почеле да се насељавају занатлије и трговци који опслужују војску као што су ковачи, крчмари, касапи, пекари, кројачи…
Временом је популација око Мостобрана почела да се увећава. Унутар Мостобрана су боравиле две чете хусара и једна чета хајдука, док се споља насеље ширило, нарочито у периоду када су становници Београда, Срби и Немци, почели лађама да пребацују своју имовину у Нови Сад који се тада звао Петроварадински Шанац.
Временом, на том простору почели су да се отварају киосци, кафане, а на крају и да се уређује Дунавски парк. На средини мостобрана налазио се камени пут за кола, који је у стопу пратила пешачка зона смештена тик уз њега, док су са обе стране пута била вежбалишта где су се вршиле војне обуке.
Да бисте преко понтонског моста прешли на сремску страну Дунава у то време, морали бисте проћи мостобраном.
То је довело до великог протока људи, па су на овом простору постављене клупе и засађене разне врсте дрвећа, које су у топлим данима представљале огромно олакшање и сигуран хлад за све пешаке.
Тако се, временом, формирало једно од омиљених новосадских шеталишта – Променада. Променада се простирала све од краја Дунавске улице, дуж обале Дунава, па мостобраном до паробродске станице. Новосађани су често волели да долазе на Променаду, те да гледају како бродови пролазе “кроз“ понтонски мост и чекају да се саобраћај преко моста поново успостави.
Временом је и мала тврђава, која је некада служила за одбрану моста и Петроварадинске тврђаве, изгубила сав свој стратешки значај, што је довело до уступања Мостобрана граду.
Наиме, уговором склопљеним 1922. године између новосадских власти и Команде Прве армијске области Мостобран је уступљен граду, а заузврат, град је војсци предао касарну Краља Петра у Улици војводе Бојовића и још неколико других касарни, објеката и плацева.
За потребе изградње новог моста, током 1923. године извршено је рушење и поравнање мостобрана Брукшанца, као и Новосадске капије, која се налазила са петроварадинске стране. Овим чином Нови Сад је претрпео ненадокнадив културно – историјски губитак.
До 1965. на крају Радничке улице још су се могли видети остатаци бедема и капија некадашњег Мостобрана, док је испод Споменика жртвама рације, уз саму обалу реке, до данас сачуван остатак овог утврђења.
Наиме, ради се о каменом стубу, изграђеном 1831. године, који је служио за мерење водостаја на пристаништу. Данас је овај стуб једино шта је остало од Брукшанца,
Изгледа да смо у трампи са урбанизацијом много смо добили, по високој цени, јер смо много и дали, а на крају смо стигли до тога да многи Новосађани ни не знају за постојање Мостобрана коме Нови Сад дугује свој настанак.
Преузмите андроид апликацију.
