Železnička stanica u Novom Sadu… mesto koje svedoči onim najintenzivnijim momentima u našim životima.
Stari peroni sa pogledom na još starije šine, za Novosađane su, još od pamtiveka, značili samo jedno. Ovde možete zateći ljude kako slomljenih srca ispraćaju svoje najdraže, sa očima punim nade dočekuju one koje vole, dok su se pojedini odavde direktno ukrcavali i na voz smrti.
Od Aristotela smo u amanet dobili jednu vrlo značajnu tezu. Veliki mislilac rekao je da je čovek “zoon politikon“, tačnije političko biće koje svoju suštinu ume da izrazi tek u zajednici. Antička filozofija u kojoj je rođena ova ideja svakako je imala veoma čvrstu polaznu tačku, državna zajednica oduvek je samo jezgro oko koga su ljudi delovali.
Kao velika trpeza za koju kada sednete, iako ste završili, ne smete ustati dok svi ne večeraju. Kada ste jednom pristupili ovim vodama, teško biste uspeli ostati trezveni i neomamljeni vinom naslade koje je dolazilo kao nagrada kada se izborite za neki svoj stav.
Dakle… od politike i za politiku se živi, a da li se vredi i umreti?
Na Železničkoj stanici u Novom Sadu 1890. godine, Jaša Tomić odlučio je u ime Miše Dimitrijevića i dao potvrdan odgovor na ovo pitanje.
Često imena velikih ljudi iz prošlosti pominjemo samo kada želimo da potražimo neki novootvoreni objekat, koji se pod milim Bogom nalazi baš u ulici Miše Dimitrijevića, Jaše Tomića, Lazara Nančića, Svetozara Miletića itd…
Neki od tih velikih ljudi su nam prilično poznati, dok se o nekima od njih ideja gubi u momentu kada izađemo iz ulice nazvane njihovim imenom. Ko su bili Jaša Tomić i Miša Dimitrijević i zašto je novosadska Železnička stanica obojena krvlju jednog od njih?
Srpska narodna slobodoumna stranka se početkom 1884. godine podelila na tri struje. Levu i progresivnu struju činili su Jaša Tomić i Laza Nančić, desnu, konzervativnu struju, činili su Nika Maksimović i Svetislav Kasapinović, a liberarno orjentisana srednja struja na svom čelu imala je Mihaila Polita-Desančića i Mišu Dimitrijevića, novinare iz Novog Sada.
Iste godine, grupa notabiliteta, tj. uvaženih ljudi u društvu odlučila se za reviziju Velikobečkerečkog programa, što je ujedno značilo i gašenje opozicione borbe.
Jaša Tomić se čvrsto usprotivio ovom sledu događaja govoreći da su svi koji su protiv ovog programa neprijatelji srpskog naroda, te ga je aktivno kritikovao u novosadskom listu “Srpsko kolo“ koji je uređivao, a kasnije i u listu “Zastava“ koji je u međuvremenu uspeo da “preotme“ iz ruku društvene elite, a koji je pokrenuo Svetozar Miletić.
Tomić se oženio Milicom Miletić, ćerkom Svetozara Miletića koji je zbog svoje bolesti, u to vreme, bio daleko izvan politike.
“Zastava“ je na svakom listu hartije izražavala nedvosmislene levičarske stavove, ali politika ne bi bila politika da joj u biti nije sukob suprotnih stavova i uverenja… Tako se 1885. godine pojavio list “Branik“ koji je zastupao stavove liberala.
Sa jedne strane “Zastava“ koja se bavila interesima mladih, zanatlija, trgovaca i generalno nižih službenika, a sa druge strane “Branik“ koji je okupljao ugledne i bogate Srbe tog vremena, stvorili su konstantno nadmetanje čija će se reč glasnije čuti i izvesnu dozu netrpeljivosti između urednika ovih listova – Jaše Tomića i Miše Dimitrijevića.
Netrpeljivost je sama po sebi opasna i ne prolazi lako. Ispeva se poput elegične pesme u činovima, a poslednji često bude i najtragičniji.
Konkretno, njihova netrpeljivost ubrzo je poprimila lični karakter, te se u ovaj sukob umešala i Milica, Jašina supruga, koja je pokušavajući da odbrani stavove svoga muža objavila brošuru “Nekoji prijatelji Miletićevi“ u kojoj je najoštrije kritikovala Dimitrijevića i optužila ga za nečasnu nameru da se domogne “Zastave“.
Mnoge najdublje rane na čoveku nije uspela da ostvari ni jedna oštrica do samog pera. Novinar koji bi se odrekao demanta i ne bi pokušao da iskopa nešto o svome protivniku, kao što ne postoji danas, nije postojao ni tada.
Miša Dimitrijević ne samo da je odgovorio Milici brošurom “Malo više svetosti“ i na taj način objasnio spor oko lista njenog oca, već je svojim čitaocima obelodanio da se do ovog lista može doći na mnogo lakše načine, aludirajući na to da poseduje pismo koje je ona pisala svom bivšem vereniku, a u kome mu je obećala “Zastavu“ u miraz.
Ovo pismo stiglo je i do Miličinog supruga Jaše, ali i do skoro svake novosadske porodice, što je izazvalo udar na čast mlade gospođe i veliku sramotu za njenog supruga Jašu.
Tomića su dešavanja koja su usledila izuzetno pomerila. Noćima nije spavao i sve više je gubio moć racionalnog razmišljanja. Čast njegove supruge bila je potpuno ukaljana i to se moralo odbraniti! Vođen ovom idejom, javno je izazvao Dimitrijevića na dvoboj ali se on nije odazvao.
Prema Dimitrijeviću, za politiku se vredelo ginuti samo pri problemima državnih razmera, te nije pridavao previše značaja dvoboju na koji je bio prozvan. Međutim, on nije ni slutio koliko je njegov pređašnji postupak poremetio Jašu i kakve mu je sve ideje izrodio u glavi.
U januaru 1890. godine na Železničkoj stanici u Novom Sadu, Miša Dimitrijević je zajedno sa svojom suprugom krenuo u posetu tazbini, dok mu je Tomić u potpunosti poremetio planove i ukrcao ga na voz smrti.
Naime, on mu je prišao i usmrtio ga nožem, nakon čega se odmah predao policiji.
Iako osuđen na doživotnu robiju, kazna mu je zbog zalaganja Novosađanki smanjena na samo šest godina. One su, onomad, sakupile više od 3000 potpisa kako bi se Tomić oslobodio, zagovarajući stavove da je čovek, doduše na pogrešan način, samo branio čast svoje supruge.
Ovo nas tera da se zapitamo, da li se ozbiljniji ratovi vode zbog žena ili zbog politike, te vredi li ginuti i zbog jednog i zbog drugog?
Autor teksta: Danica Urdarević
Preuzmite android aplikaciju.
