Железничка станица у Новом Саду… место које сведочи оним најинтензивнијим моментима у нашим животима.
Стари перони са погледом на још старије шине, за Новосађане су, још од памтивека, значили само једно. Овде можете затећи људе како сломљених срца испраћају своје најдраже, са очима пуним наде дочекују оне које воле, док су се поједини одавде директно укрцавали и на воз смрти.
Од Аристотела смо у аманет добили једну врло значајну тезу. Велики мислилац рекао је да је човек “zoon politikon“, тачније политичко биће које своју суштину уме да изрази тек у заједници. Античка филозофија у којој је рођена ова идеја свакако је имала веома чврсту полазну тачку, државна заједница одувек је само језгро око кога су људи деловали.
Као велика трпеза за коју када седнете, иако сте завршили, не смете устати док сви не вечерају. Када сте једном приступили овим водама, тешко бисте успели остати трезвени и неомамљени вином насладе које је долазило као награда када се изборите за неки свој став.
Дакле… од политике и за политику се живи, а да ли се вреди и умрети?
На Железничкој станици у Новом Саду 1890. године, Јаша Томић одлучио је у име Мише Димитријевића и дао потврдан одговор на ово питање.
Често имена великих људи из прошлости помињемо само када желимо да потражимо неки новоотворени објекат, који се под милим Богом налази баш у улици Мише Димитријевића, Јаше Томића, Лазара Нанчића, Светозара Милетића итд…
Неки од тих великих људи су нам прилично познати, док се о некима од њих идеја губи у моменту када изађемо из улице назване њиховим именом. Ко су били Јаша Томић и Миша Димитријевић и зашто је новосадска Железничка станица обојена крвљу једног од њих?
Српска народна слободоумна странка се почетком 1884. године поделила на три струје. Леву и прогресивну струју чинили су Јаша Томић и Лаза Нанчић, десну, конзервативну струју, чинили су Ника Максимовић и Светислав Касапиновић, а либерарно орјентисана средња струја на свом челу имала је Михаила Полита-Десанчића и Мишу Димитријевића, новинаре из Новог Сада.
Исте године, група нотабилитета, тј. уважених људи у друштву одлучила се за ревизију Великобечкеречког програма, што је уједно значило и гашење опозиционе борбе.
Јаша Томић се чврсто успротивио овом следу догађаја говорећи да су сви који су против овог програма непријатељи српског народа, те га је активно критиковао у новосадском листу “Српско коло“ који је уређивао, а касније и у листу “Застава“ који је у међувремену успео да “преотме“ из руку друштвене елите, а који је покренуо Светозар Милетић.
Томић се оженио Милицом Милетић, ћерком Светозара Милетића који је због своје болести, у то време, био далеко изван политике.
“Застава“ је на сваком листу хартије изражавала недвосмислене левичарске ставове, али политика не би била политика да јој у бити није сукоб супротних ставова и уверења… Тако се 1885. године појавио лист “Браник“ који је заступао ставове либерала.
Са једне стране “Застава“ која се бавила интересима младих, занатлија, трговаца и генерално нижих службеника, а са друге стране “Браник“ који је окупљао угледне и богате Србе тог времена, створили су константно надметање чија ће се реч гласније чути и извесну дозу нетрпељивости између уредника ових листова – Јаше Томића и Мише Димитријевића.
Нетрпељивост је сама по себи опасна и не пролази лако. Испева се попут елегичне песме у чиновима, а последњи често буде и најтрагичнији.
Конкретно, њихова нетрпељивост убрзо је попримила лични карактер, те се у овај сукоб умешала и Милица, Јашина супруга, која је покушавајући да одбрани ставове свога мужа објавила брошуру “Некоји пријатељи Милетићеви“ у којој је најоштрије критиковала Димитријевића и оптужила га за нечасну намеру да се домогне “Заставе“.
Многе најдубље ране на човеку није успела да оствари ни једна оштрица до самог пера. Новинар који би се одрекао деманта и не би покушао да ископа нешто о своме противнику, као што не постоји данас, није постојао ни тада.
Миша Димитријевић не само да је одговорио Милици брошуром “Мало више светости“ и на тај начин објаснио спор око листа њеног оца, већ је својим читаоцима обелоданио да се до овог листа може доћи на много лакше начине, алудирајући на то да поседује писмо које је она писала свом бившем веренику, а у коме му је обећала “Заставу“ у мираз.
Ово писмо стигло је и до Миличиног супруга Јаше, али и до скоро сваке новосадске породице, што је изазвало удар на част младе госпође и велику срамоту за њеног супруга Јашу.
Томића су дешавања која су уследила изузетно померила. Ноћима није спавао и све више је губио моћ рационалног размишљања. Част његове супруге била је потпуно укаљана и то се морало одбранити! Вођен овом идејом, јавно је изазвао Димитријевића на двобој али се он није одазвао.
Према Димитријевићу, за политику се вредело гинути само при проблемима државних размера, те није придавао превише значаја двобоју на који је био прозван. Међутим, он није ни слутио колико је његов пређашњи поступак пореметио Јашу и какве му је све идеје изродио у глави.
У јануару 1890. године на Железничкој станици у Новом Саду, Миша Димитријевић је заједно са својом супругом кренуо у посету тазбини, док му је Томић у потпуности пореметио планове и укрцао га на воз смрти.
Наиме, он му је пришао и усмртио га ножем, након чега се одмах предао полицији.
Иако осуђен на доживотну робију, казна му је због залагања Новосађанки смањена на само шест година. Оне су, ономад, сакупиле више од 3000 потписа како би се Томић ослободио, заговарајући ставове да је човек, додуше на погрешан начин, само бранио част своје супруге.
Ово нас тера да се запитамо, да ли се озбиљнији ратови воде због жена или због политике, те вреди ли гинути и због једног и због другог?
Аутор текста: Даница Урдаревић
Преузмите андроид апликацију.
