Многи родитељи се жале да својој деци морају сваку команду више пута да кажу, да не вреди готово ништа што кажу док „не пошизе“, не викну.
И рећи ће „То је такав карактер. Тврд, тера по своме“. А у ствари не виде да су они ти који допуштају детету да не послуша из прве, да су они ти који заправо пристају на игру у којој дете одлаже, прави се да није чуло, а они понављају, појашњавају, подсећају.
Одлучан родитељ не поступа тако. Он каже једном и често одмах у том исказу дода и рок, нпр. „Мики, у наредних пола сата треба да опереш судове јер ја тада почињем са припремом ручка и хоћу да ми је спремна кухиња. Можеш?“
То не говоре ,“успут“ док нешто друго раде, већ директно, јасно, гледајући дете у очи.
Ако је дете склоно нередовном извршавању обавеза, док се то не измени, родитељ треба унапред да одреди и последицу за неурађен задатак. У оном нашем примеру требало би додати нешто попут ,“У супротном, следује ти још и усисавање.“
И уопште не морате да вичете, само спроведите до краја све тачке овог ,,алгоритма“ и апсолутно, али апсолутно ни једном немојте да подсећате!
Ваше дете ће ускоро на све реаговати из прве! Као руком однешено!
Како успоставити ауторитет код деце (ВИДЕО)
Биљана Грбовић, оснивач Удружења родитеља “Матица”
Радујем се кад помажем!
Преузмите андроид апликацију.
