Javni prevoz u Novom Sadu je oduvek bio više potreba nego luksuz. Neprekidno širenje grada i stalan porast broja stanovnika uslovili su pojavu javnog prevoza u gradu, a Novi Sad je oduvek mogao da se pohvali da ima jedan od najbolje organizovanih sistema transporta putnika u gradskom i prigradskom saobraćaju u državi.
Kada su se na novosadskim ulicama 1845. godine pojavili fijakeri, na novosadskom Trgu slobode je napravljeno njihovo stajalište.
U drugoj polovini 19. veka, sve veće širenje grada uslovilo je i potrebu da se uredi prevoz građana u Novom Sadu. S tim u vezi, novosadski Magistrat je 1884. godine dobio nadležnost za izdavanje dozvola za javni prevoz putnika u Novom Sadu. Posebnim propisima uređen je izgled kola, radno vreme, kao i cenovnik.
U to vreme, prevoz se osim jednozaprežnim i dvozaprežnim kočijama odvijao i omnibusima (velikim kočijama, namenjenim za prevoz šest ili više putnika).
Grad Novi Sad se oduvek trudio da izdaje sve dozvole potrebne za javni prevoz putnika, kako bi olakšali život u gradu. Međutim, kada su se na ulicama svetskih gradova pojavili električni tramvaji, naklonost gradskih zvaničnika počela je da naginje na stranu ovog, tada modernog prevoznog sredstva.
Gradski Magistrat je već 1908. godine zaključio ugovor sa „Deoničarskim društvom za električna saobraćajna preduzeća“ o uspostavljanju tramvajskog saobraćaja u Novom Sadu.
Električni tramvaji na novosadskim ulicama pojavili su se 30. septembra 1911. godine, kada su zamenili omnibuse koje su vukli konji.
Kada je prvi tramvaj projurio njihovim gradom mnogi Novosađani u čudu su gledali kola žute boje, a meštani okolnih mesta često su svraćali do grada tek da bi se u njima provozali.
U arhivama grada ostaće zapisano da su pojedini građani čak tražili da se tramvaj ukine, jer je bio previše brz za tadašnje prilike (brzina se u zavisnosti od deonice kretala između 12 i 25 km/h), pa su vrlo često stradale guske, a jednom prilikom nastradao je i lokalni prodavac novina. Uprkos svemu, tramvaj je opstao na novosadskim ulicama.
Pa ipak, iako su u više navrata nabavljana tramvajska kola, nekad nova, nekad polovna, tramvajski saobraćaj je već oko 1929. godine postao u velikoj meri nefunkcionalan i nerentabilan. Tome je u značajnoj meri doprinela i činjenica da se Novi Sad između dva svetska rata duplirao i po broju stanovnika i po površini, ali i preskupo održavanje tramvajske mreže.
Tada na scenu stupaju autobusi, čijim uvođenjem u javni prevoz su gradske vlasti pokušale da reše problem prevoza putnika u gradu, ali i u prigradskim naseljima.
Prva autobuska linija u Novom Sadu otvorena je 1931. godine između Aerodroma „Jovan Jugović“, koji se nalazio na Detelinari i Rokove crkve u Petrovaradinu.
Uvidevši prednost autobusa nad tramvajem, koje se ogledalo u jeftinijem održavanju putne infrastrukture i jeftinoj nafti, gradske vlasti su odlučile da favorizuju autobuse u javnom prevozu Novosađana. S tim u vezi, uvedene su nove autobuske linije koje su obuhvatale i prigradski saobraćaj.
Šestog maja 1958. godine, novosadski tramvaji su odvezli svoju poslednju vožnju. Danas se u krugu novosadskog Javnog gradskog saobraćajnog preduzeća nalazi poslednji tramvaj, nemi svedok jednog prošlog vremena.
Od tada do današnjih dana plavi autobusi Javnog gradskog saobraćajnog preduzeća „Novi Sad“ postali su nezamenljiv vid prevoza Novosađana.
Sada su već postali legendarni Volvo autobusi, koji su se na novosadskim ulicama pojavili za prvomajske 1969. godine.
Ovi autobusi su od 1974. godine u Novi Sad stizali kao šasije, a u nekadašnjem novosadskom preduzeću „Autokaroserija“ (kasnije Neobus) je postavljana karoserija i vršeni ostali poslovi opremanja vozila za potrebe JGSP „Novi Sad“.
Na pitanje čime se voze, Novosađani bi umesto da kažu autobusom, odgovorili „Plavim Volvom“. Ovi autobusi su bili veoma izdržljivi, pa su se čitave generacije Novosađana njima vozile.
U međuvremenu je vozni park JGSP „Novi Sad“ unapređen, pa se građani Novog Sada danas, između ostalih, prevoze i plavim Mercedesima. Tako danas novosađani mogu da kažu da se, recimo do posla, voze plavom ‘mečkom’. Direktorski, nema šta!
A što se tiče tramvaja, uvek romantičarski raspoloženi Novosađani su u više navrata pokretali različite inicijative i radili studije opravdanosti zarad ponovnog uvođenja ovog vida prevoza u Novom Sadu, ali u trenutku pisanja ovog teksta još nije došlo do konkretne realizacije. Bilo kako bilo, sigurni smo da bi njihova ponovna pojava na ulicama Novog Sada izazvala jednaku znatiželju i atrakciju kao i pre više od sto godina.
Bilo kako bilo, javni prevoz u Novom Sadu je prešao dalek put od konjskih zaprega do modernih autobusa.
Ko koordinira i kontroliše „plave autobuse“ – kako izgleda posao dispečera u JGSP „Novi Sad“ (VIDEO)
Preuzmite android aplikaciju.
