Готово свако радно окружење има особу која радо прихвата помоћ, али је ретко пружа другима, колегу који присваја заслуге или некога ко сопствене обавезе неприметно пребацује на друге. Себични људи на послу нису увек отворено непријатни, па њихово понашање понекад постаје јасно тек када се исти образац понови много пута.
Како изгледа себичлук на радном месту
Себичност на послу не мора да значи да је неко „лоша особа“, нити свако инсистирање на сопственим потребама представља себичност. Проблем настаје када неко редовно остварује своје интересе на рачун других, занемарује туђе време и труд или очекује привилегије које сам није спреман да пружи колегама.
Себично понашање може да буде веома упадљиво, али често има много суптилнији облик. Неко може стално да говори о својим обавезама као најважнијим, да очекује да му колеге изађу у сусрет или да се повуче баш онда када је другима потребна помоћ.
Таква особа често веома добро памти шта су други учинили за њу, али не осећа исту обавезу да узврати. У тимском раду то временом ствара неравнотежу јер једни запослени непрестано дају више, док други од заједничког рада углавном имају корист.
Присвајање туђих заслуга један је од препознатљивих знакова
Посебно непријатна врста себичности појављује се када неко покушава да успех тима представи као сопствени. Идеја коју је дао колега одједном постаје „наша“, а пред надређенима понекад чак и „моја“, док се допринос других лако заборавља.
Сличан образац види се и када ствари крену лоше, само што се тада одговорност много лакше дели. Особа која прва стаје испред тима када треба примити похвалу може да буде међу првима које ће потражити туђу грешку када се појави проблем.
„Само ми ово заврши“ може да постане правило
Повремено помагање колегама нормалан је део здравог радног окружења и не треба сваку молбу посматрати као искоришћавање. Разлика се примећује када услуга престане да буде изузетак и постане очекивање. Себичан колега може веома вешто да представи сопствени проблем као заједничку хитну ситуацију. Ако због његових рокова, пропуста или лоше организације други стално одлажу свој посао, остају дуже или преузимају додатне задатке, постоји разлог да се такав однос преиспита.
Себични људи често имају другачија правила за себе и за друге
Један од јаснијих образаца јесте примена двоструких стандарда. Особа може да очекује тренутно разумевање када касни, погреши или има приватне обавезе, док за исту ситуацију код колеге показује врло мало толеранције.
Исто се догађа са временом, расподелом посла, годишњим одморима или променама смена. Сопствене потребе доживљавају се као оправдане и хитне, док се потребе других представљају као компликација.
Зашто нас себични колеге толико исцрпљују
Проблем није само у додатном послу који неко због њих мора да обави. Много више исцрпљује осећај неправде и стална потреба да особа процењује да ли ће поново бити искоришћена. Таква динамика може да доведе до фрустрације, љутње и постепеног удаљавања међу колегама. Ако дуго траје, може да наруши поверење у целом тиму, јер људи постају мање спремни да сарађују чак и са колегама који се понашају коректно.
Себичлук не треба мешати са здравим границама
Особа која каже „не“ додатном задатку није нужно себична, као што ни колега који не жели стално да остаје прековремено није лош тимски играч. Постављање граница заправо може да буде знак одговорног односа према сопственом времену и обавезама.
Важна разлика налази се у узајамности и поштовању. Здрава граница подразумева да човек штити своје потребе без систематског пребацивања последица на друге, док себичност често значи да је сопствена корист важна без обзира на цену коју ће платити колеге.
Како поставити границу себичном колеги
Дуга објашњења нису увек најбољи начин да одбијемо захтев који сматрамо непримереним. Јасна реченица да имамо своје обавезе и да не можемо да преузмемо додатни посао често је кориснија од оправдавања које другој страни оставља простор за преговарање.
Граница је посебно важна када се исти захтев понавља. Ако сваки пут прихватимо нешто што нам не одговара, колега може да закључи да таква расподела посла заправо представља прихватљив део вашег односа.
Не треба улазити у сваку расправу
Покушај да себичној особи докажемо да је себична често не даје жељени резултат. Разговор се лако претвори у расправу о карактеру, намерама и томе ко је коме колико пута помогао.
Много корисније може да буде фокусирање на конкретно понашање и његове последице. Уместо оптужбе „увек мислиш само на себе“, јасније је навести који задатак није завршен, шта је претходно договорено и шта очекујемо убудуће.
Када проблем више није само однос између двоје колега
Ако понашање једне особе редовно утиче на расподелу посла, рокове или резултате читавог тима, проблем више није само питање личних симпатија. Тада може да буде оправдан разговор са надређеним, посебно ако директна комуникација није довела до промене.
У таквом разговору корисније је изнети конкретне примере него процењивати нечију личност. Подаци о задацима, роковима, договорима и поновљеним ситуацијама много јасније показују проблем од тврдње да је одређени колега једноставно себичан.
Понекад је најважније престати очекивати да ће се неко променити
Људи могу да мењају понашање, али колеге немају обавезу нити моћ да преваспитавају једни друге. Ако је неко годинама навикао да сопствене интересе ставља на прво место, стално очекивање да ће следећи пут поступити другачије може само да повећа разочарање.
Реалније је променити начин на који одговарамо на такво понашање и јасно одредити шта прихватамо, а шта не. На послу не можемо увек да бирамо људе са којима сарађујемо, али можемо много пажљивије да бирамо границе које им постављамо.
Преузмите андроид апликацију.
