Од како је јавност у Србији чула гнусне речи Динка Грухоњића о Српској православној цркви, аутонономији Војводине и помињање злочинца Динка Шакића у позитивном тону, не престаје да се прича о овом србомрсцу који сваку прилику користи да пљује по свему што је српско.
Тако је прошле године Грухоњић написао текст под називом „Вишеград – „град туризма“, тамо где су „живе ломаче“ и где децу из Војводине воде на екскурзије“ који је објављен на сајту аутономија.инфо, познатом по изразито аутономашкој и антисрпској уредничкој политици.
У својим текстовима консантно подстиче верску и националну мржњу, а у поменутом чланку Србе назива „силоватељима“, Српску православну цркву „ратннопрофитерском“…
Наиме, он је у тексту посвећеном Вишеграду поново пљунуо по српском народу, ударајући овога пута на екскурзију на коју се воде ђаци из Војводине.
Намерно је наглашено да су у питању деца „из Војводине“, наводећи у наставку текста да су ђаци из „некада мултиетничке Војводине“ сада принуђена да гледају „кич од Андрићграда, Ћуприју, манастире поред којих се налазе спаљене бошњачке куће“ (?).
И у овој прилици, у већ познатом маниру, провлаче се мотиви његове писане и усмене речи – геноцид, али не над Србима, већ над муслиманима, српски злочини, па онда опет, наравно, ударац на Српску православну цркву…
Шта каже закон?
У Кривичном законику Републике Србије пише да „онај ко јавно изложи порузи лице или групу због припадности одређенбој раси, боји коже, вери, националности, етничког порекла или неког другог личног својства, казниће се новчаном казном или затвором до годину дана“.
Грухоњић се у поменутом тексту пита: Шта ће наставници показати ученицима у Вишеграду? Он каже:
„С обзиром да је Вишеград након Дејтонског споразума остао део Републике Српске, чија је војска осуђена не само за прогоне, етничка чишћења, масовна силовања, гранатирање градова и цивила у њему, масовно убијање сарајевске деце из снајпера, већ и за геноцид у Сребреници, ово о ’граду туризма’ је, драга децо, један страшни и крвави цинизам, којим се изнова и изнова спаљују, кољу, убијају, бацају с моста жртве, и иживљавање се наставља унедоглед“.
Тужилаштво мора да реагује на ширење расне, верске и националне мржње
И тако, набрајајући милион пута изречене лажи о српским „злочинима“, „геноцидима“ и „етничким чишћењима“ Грухоњић је наставио у свом маниру да колективно оптужује наш народ за најгоре злочине, док ниједном речју није поменуо српска страдања како у последњим ратним сукобима тако ни у Првом и Другом светском рату. А и зашто би када га српске жртве не занимају, него га интересује само да нашем народу налепи етикету највећих зликоваца.
Оваквим отвореним лажима Грухоњић не само да обмањује јавност, него и отворено крши законе Републике Србије. Наиме, сасвим је јасно да ова војвођанска аутономашка икона пореклом из Бањалуке шири расну, верску и националну мржњу, за шта је српским законом предвиђена казна затвора!
Због тога Тужилаштво мора да реагује и покрене поступак против Грухоњића, јер му ово није први пут да у својим текстовима и медијским наступима на најгнуснији начин вређа припаднике српског народа и вернике Српске православне цркве.
Иако је Тужилаштво до сада жмурило на слична кривична дела која су починили Грухоњић и његови истомишљеници, крајње је време да се покрене поступак, те да се коначно стане на крај ширењу мржње према било којој етничкој заједници.
На хиљаде српских жртава у околини Вишеграда
Сасвим „случајно“, Грухоњић је заборавио да су Хрвати, под вођством Јуре Францетића 1942. године, направили масакр у Старом Броду, као и у свим осталим местима где су зашли, а била су већином српска.
Овај покољ се догодио у околини Вишеграда,познат и под називом „Крвави Младенци“. У местима Стари Брод и Милошевићи Хрвати су убили око 6.000 неноружаних Срба, искључиво цивиле, жене и децу.
Бежећи од њих, са надом да ће спасити своје животе и животе своје деце, део људи се удавио у Дрини.
View this post on Instagram
Најмасовније убијање људи је обављено 22. марта 1942. године, а убијања су трајала чак до почетка маја 1942.
Жртве су покушавале да се пребаце на десну обалу и домогну се слободе у Србији, међутим, многи од њих нису дочекали да дођу до друге стране реке, утопили су се у хладну Дрину.
Остао је мали број сведока овог масовног покоља, али је у српском народу, у источном делу Републике Српске тачније, остала прича о 326 девојака које су се ухватиле за руке и скочиле са велике стене у набујалу Дрину, како не би дозволиле да их силују, потом зверски убију.
Вишеградом кружио летак са упутствима како застрашивати Србе
Пошто љубитељ усташког злочинца Динка Шакића редовно реферише на ратове 90-их година, упорно тврдећи да су само Срби криви, можда бисмо могли да подсетимо на догађаје из 1991. године. Тада је у Вишеграду кружио летак за муслимане са упутствима како да се опходе према Србима:
Разбијајте им прозоре на колима и кућама у којима живе, Истресајте смеће пред њихова врата, Мокрите у њиховим улазима, Обиљежавајте им куће или станове, Пишите графите пријетеће садржине по њиховим кућама или црквама и сл.
Можда је ово пример „космополитизма“ о ком Грухоњић тако често говори… Ипак, ускоро су претње престале, а почела су убиства. Убиства Срба.
Агресивне муслиманске групе су све више користиле оружје у застрашивању Срба и у нападу на њих.
Пуцале су по граду Вишеграду, показујући силу. У атмосфери угрожености, Срби су избегавали да се крећу по граду, посебно жене и деца.
На Илиндан 1992. године убијено је десет српских цивила на кућном прагу. Припадници такозване Армије БиХ у крвавом пиру убили су и двоје деце.
Крајем октобра 1992. у Доњој Лијески код Вишеграда догодио масакр. Наоружане муслиманске јединице убиле су седам мештана овог села.
Велики космополита Динко Шакић, пролазећи кроз родну Босну и вољену му Хрватску заборави да, гледајући у планине и реке, у истим види српске жртве. За њега су оне безначајне.
Андрићград и манастири су за Грухоњића „језиви кич“
Динко у тексту наводи да је згрожен призорима у Вишеграду, а „ударио“ је и на великог редитеља Емира Кустурицу:
– Доведу их у Андрићград, па их одведу на Ћуприју, па онда мало до манастира и онда – наравно – код ренџера Немање на Мокру гору, Дрвенград. Да ли им кажу да је реч о особи која је некада била славни редитељ филмова овенчаних важним међународним наградама, док год је инспирацију за филмове црпео из Босне и Херцеговине, републике/земље у којој је рођен, проходао и научио, у сарајевским махалама, јалијашки занат „продавања цигле“? – написао је.
Грухоњић не пропушта прилику да удари на СПЦ коју криви за „великосрбски“ национализам. Тако је и цркве у Војводини описао као „монументално одвратне“, али потенцијално добре да послуже као пабови!
Тако му ни уређени Вишеград, прелепа природа, Дрина, манастири и Андрићград престављају „кич“ који „војвођанска“ деца не би требало да посећују.
Најбоље би било да иста та деца „војвођана“ забораве да су Срби и да се одрекну Иве Андрића, и то, најбоље би било, у корист Хрвата. Или би му више одговарало да се сруши и Андрићград, и сруши споменик Његошу у истом, јер је и он својевремено проглашаван геноцидним писцем?
Тиме би можда још више порастао у очима босанских муслимана који су 1991. године срушили споменик српском нобеловцу кога су назвали „маркизом де Садом“ који је писао историјске лажи о Босни.
Грухоњић би децу радије водио у Хрватску?
Мржња према Србији и српском народу прожима се кроз готово сваки текст на овом сајту, а овим је показао да му ни културно наслеђе није битно. И тога се одриче, докле год је српско.
Можда би му се допала тура по Хрватској, обилазак Јасеновца и едукација о оснивачу „србосјека“ Динку Шакићу?
Можда, да не постоји страх да се нешто тим „војвођанима“ у „лијепој Динковој“ нешто лоше може десити само зато што су Срби, иако би он волео да „нису остали са Србијом“.
Protestno pismo javnih ličnosti – protiv neoustaških ideja na fakultetu i poruka Dinka Gruhonjića
Преузмите андроид апликацију.
