Na brdu Kalenbergu iznad Beča 12. septembra 1683, zaustavljeno je napredovanje i ekspanzija Osmanskog carstva u jugoistočnoj i centralnoj Evropi, floskula je koju često možemo pročitati u literaturi i koju su u sličnom obliku, dugi niz godina pisali ili citirali političari i diplomate tokom 19. veka.
Imenovanje ambicioznog Velikog vezira Kara Mustafa paše 1676, nije ni po čemu slutilo dramatičan obrt u vojnom i političkom pogledu na Balkanu i jugoistočnoj Evropi. Turski pohodi na Beč 1529, 1532, koje je predvodio sultan Sulejman I Veličanstveni, završeni su neuspesima, a Habzburzi i Osmanlije su čitav vek proveli u ratovanju i dugim često iscrpljujućim pohodima sa periodima teških pregovora i relativno stabilnog mira na granici.
Nemiri i ustanci u Erdelju – Bočkaijev (Tokom Dugog rata 1593-1606) ili ustanak Imre Tekelija započet 1673. (trajaće do 1685), dodatno su komplikovali i otežavali stanje na samoj trusnoj granici i u nesređenim diplomatskim odnosima dve velike sile.
Tokom 16. veka obe velike sile doživljavaju momente svog političkog i vojnog ekspanzionizma i ekonomskog uzleta. Habzburška imperija je tokom vladavine cara Karla V (1519-1558), računajući prekomorske posede obuhvatila imperiju u kojoj kako se govorilo, Sunce nikada ne zalazi.
Sa druge strane sultan Sulejman Veličanstveni zauzimanjem Rodosa, Egipta, Beograda i Budima, imao je pod upravom imperiju koja se prostirala na tri kontinetna. U sudaru dva vojna i politička diva svog vremena Srbi su ostali, da sa jedne strane pod okriljem Crkve i najpre Ugarske (do 1526), potom države Habzburgovaca brane svoj identitet i čuvaju svoje Nemanjićko nasleđe, a sa druge strane u Osmanskoj imperiji takođe pod jurisdikcijom Crkve održavaju svetinje i običaje koliko je to zakon dozvoljavao.
Srbe se u takvoj situaciji doslovno nalaze u teškom i na mahove bezizlaznom položaju.
Oslonjeni na tradicije svoje srednjevekovne države i pravoslavne crkve podizanjem Sremskih (Fruškogorskih manastira), boreći se za Ugarsku i Habzburge, traže mogućnost za uzdizanje najpre kroz despotske titule Brankovića i Pavla Bakića, potom u Vojnoj granici (od 1578.) kroz koju će ratujući za Beč čuvati svoju posebnost i tražiti mogućnost za obnovu svoje slobode.
Prve ozbiljnije garancije dobijene su tek Srpskim (Vlaškim) statutima 1630. Godine. Ustanak Srba u Banatu 1594, kada je vršački vladika Teodor mučenički stradao, a Sinan paša na Vračaru spalio mošti Svetog Save simbolički je pokazatelj tragične situacije u kojoj se nalaze Srbi u obe Carevine.
Obnova Pećke patrijaršije 1557, ujedinila je Srbe duhovno u oba carstva i to će se pokazati kao ključna tačka čuvanja srpskog identiteta, pravoslavne tradicije i čuvanja kulta srpske srednjevekovne države.
U geopolitičkom pogledu Habzburzi su tokom 17. veka, kao carevi Svetog rimskog carstva, bili suočeni sa jednim od najrazornijih ratova koji se desio na teritoriji u Evrope tokom ranog Novog veka, verskim Tridesetogodišnjim ratom (1618-1648), koji je fokus Beča usmerio na nemačke zemlje i Zapadnu Evropu, daleko od Balkana i jugoistočne Evrope.
Generalno orijentacija Habzburga na Nemačku i Češku i posede u zapadnoj Evropi predstavljaće faktor koji će dešavanja na jugoistoku Evrope, Beču, predstavljati manje značajan izazov skoro do druge polovine 19. veka. Takav odnos političkih i vojnih elita Carevine, upravo je i doveo do situacije da je osmanska sila ponovo sa vojskom stigla u leto 1683. pred slabo branjeni Beč.
Car Leopold (1657-1705) koji je već ratovao sa Turcima 1663-1664, borio se svim silama da pokuša da centralizuje svoju vlast u Nemačkoj, popravi stanje stvari među zavađenim političkim elitama Čeha, Nemaca, Mađara, da oporavi Beč od epidemije kuge, da okonča ratni sukob sa Francuskom Luja XIV, tako da je novi pohod Kara Mustafa paše Habzburšku državu dočekao u nespremnom stanju.
Uloga Srba koji su od cara Leopolda očekivali da ih oslobodi od osmanske vlasti bila je predodređena da bude od velikog značaja. Pozornica Velikog bečkog rata (1683-1699), bila je spremna da ključno politički i vojno usmeri istoriju Srba u Novom veku.
(nastaviće se)
Autor: Prof. dr Goran Vasin
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Boris Stojkovski : Srpsko-turski odnosi. Istorijska perspektiva
Preuzmite android aplikaciju.
