На брду Каленбергу изнад Беча 12. септембра 1683, заустављено је напредовање и експанзија Османског царства у југоисточној и централној Европи, флоскула је коју често можемо прочитати у литератури и коју су у сличном облику, дуги низ година писали или цитирали политичари и дипломате током 19. века.
Именовање амбициозног Великог везира Кара Мустафа паше 1676, није ни по чему слутило драматичан обрт у војном и политичком погледу на Балкану и југоисточној Европи. Турски походи на Беч 1529, 1532, које је предводио султан Сулејман I Величанствени, завршени су неуспесима, а Хабзбурзи и Османлије су читав век провели у ратовању и дугим често исцрпљујућим походима са периодима тешких преговора и релативно стабилног мира на граници.
Немири и устанци у Ердељу – Бочкаијев (Током Дугог рата 1593-1606) или устанак Имре Текелија започет 1673. (трајаће до 1685), додатно су компликовали и отежавали стање на самој трусној граници и у несређеним дипломатским односима две велике силе.
Током 16. века обе велике силе доживљавају моменте свог политичког и војног експанзионизма и економског узлета. Хабзбуршка империја је током владавине цара Карла V (1519-1558), рачунајући прекоморске поседе обухватила империју у којој како се говорило, Сунце никада не залази.
Са друге стране султан Сулејман Величанствени заузимањем Родоса, Египта, Београда и Будима, имао је под управом империју која се простирала на три континетна. У судару два војна и политичка дива свог времена Срби су остали, да са једне стране под окриљем Цркве и најпре Угарске (до 1526), потом државе Хабзбурговаца бране свој идентитет и чувају своје Немањићко наслеђе, а са друге стране у Османској империји такође под јурисдикцијом Цркве одржавају светиње и обичаје колико је то закон дозвољавао.
Србе се у таквој ситуацији дословно налазе у тешком и на махове безизлазном положају.
Ослоњени на традиције своје средњевековне државе и православне цркве подизањем Сремских (Фрушкогорских манастира), борећи се за Угарску и Хабзбурге, траже могућност за уздизање најпре кроз деспотске титуле Бранковића и Павла Бакића, потом у Војној граници (од 1578.) кроз коју ће ратујући за Беч чувати своју посебност и тражити могућност за обнову своје слободе.
Прве озбиљније гаранције добијене су тек Српским (Влашким) статутима 1630. Године. Устанак Срба у Банату 1594, када је вршачки владика Теодор мученички страдао, а Синан паша на Врачару спалио мошти Светог Саве симболички је показатељ трагичне ситуације у којој се налазе Срби у обе Царевине.
Обнова Пећке патријаршије 1557, ујединила је Србе духовно у оба царства и то ће се показати као кључна тачка чувања српског идентитета, православне традиције и чувања култа српске средњевековне државе.
У геополитичком погледу Хабзбурзи су током 17. века, као цареви Светог римског царства, били суочени са једним од најразорнијих ратова који се десио на територији у Европе током раног Новог века, верским Тридесетогодишњим ратом (1618-1648), који је фокус Беча усмерио на немачке земље и Западну Европу, далеко од Балкана и југоисточне Европе.
Генерално оријентација Хабзбурга на Немачку и Чешку и поседе у западној Европи представљаће фактор који ће дешавања на југоистоку Европе, Бечу, представљати мање значајан изазов скоро до друге половине 19. века. Такав однос политичких и војних елита Царевине, управо је и довео до ситуације да је османска сила поново са војском стигла у лето 1683. пред слабо брањени Беч.
Цар Леополд (1657-1705) који је већ ратовао са Турцима 1663-1664, борио се свим силама да покуша да централизује своју власт у Немачкој, поправи стање ствари међу завађеним политичким елитама Чеха, Немаца, Мађара, да опорави Беч од епидемије куге, да оконча ратни сукоб са Француском Луја XIV, тако да је нови поход Кара Мустафа паше Хабзбуршку државу дочекао у неспремном стању.
Улога Срба који су од цара Леополда очекивали да их ослободи од османске власти била је предодређена да буде од великог значаја. Позорница Великог бечког рата (1683-1699), била је спремна да кључно политички и војно усмери историју Срба у Новом веку.
(наставиће се)
Аутор: Проф. др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Boris Stojkovski : Srpsko-turski odnosi. Istorijska perspektiva
Преузмите андроид апликацију.
