Сазивањем Благовештенског сабора 1861, Двор је покушао да реши српско питање у Монархији у складу са својим интересима. Према предлогу дворских кругова, на Сабору су могли да учествују само Срби са територије бившег Војводства, а не и Срби из Војне границе, Хрватске, Славоније, Далмације и других области.
Конзервативци предвођени патријархом Јосифом Рајачићем и Ђорђем Стојаковићем су били за ослонац на царски двор и Аустрију, а група либерално опредељених политичара, окупљених око Светозара Милетића су сматрали да помирење Срба и Мађара, као и њихова сарадња, морају бити основа против централизма који се почео спроводити из Беча.
Мађарски политичари били су против идеје о обнови Српске Војводине за коју су сматрали да би врло брзо постала држава у држави.
На Благовештенском сабору је потврђена и ојачана идеја Српске Војводине – Захтевана је посебна територија која би обухватала Срем, Бачку, Банат и Војну границу, а тражена су и посебна политичка и судска управа.
На челу Српске Војводине се требао налазити војвода, а службени језик мора бити српски. Такође планирано је оснивање првостепеног и апелационог суда. Српска Војводина је на основу ових закључака имала свој грб и заставу.
Заветна идеја поново је поновљена, а симбол борбе и истрајности у борби за Српску Војводину постао је Светозар Милетић.
Српска политичка сцена у Монархији уистину, у том периоду, била је у знаку Светозара Милетића и Омладине, а касније и његове Српске народне слободоумне странке.
Милетић је избран за градоначелника Новог Сада 1861. Исте године Милетић и Јован Ђорђевић постају почасни чланови Матице Српске. Донет је нов Устав Матице Српске, на основу Милетићевог нацрта.
Такође је 1864. средиште Матице Српске из Пеште премештено у Нови Сад. Председник је постао владика бачки Платон Атанацковић. Основано је Српско народно позориште у Новом Саду, на његовом челу налазио се блиски Милетићев сарадник и либерал Јован Ђорђевић.
Поново је заживело оснивање српских ђачких дружина на територији Монархије. Српски национални вођ на сваком кораку је учествовао у буђењу и јачању српке националне свести.
Неуморан говорник, оштар критичар са пером у руци, надахнуо је омладину и широке слојеве да храбрије иступају у борби за очување црквено-школске аутономије. Либерали су развили до тада невиђену политичку активност. На сваки начин се покушавало обнављање Српске Војводине.
На Угарском сабору 1869-1872. један од најватренијих критичара владајуће политике, био је управо Милетић. Његове интерпелације на заседањима Сабора биле су многобројне. Милетићеве слободарске идеје о грађанској равноправности, слободи штампе и политичког окупљања, слободи вероипосвести, основа су и темељ саме идеје Српске Војводине.
Због говора у коме је напао хрватског бана Левина Рауха, одузет му је имунитет, тако да је од октобра 1870 до октобра 1871. био у затвору у Вацу. Било је то прво Милетићево тамновање.
У том моменту још два српска посланика изабрана су за Угарски сабор- Михаило Полит Десанчић и чувени песник Лаза Костић.
Све до почетка Велике источне кризе 1875. деловање овог малог српског посланичког клуба било је фокусирано на жестоку критику државних власти, и посебно насртаје на верске и националне институције Срба, Словака и Румуна. Интерпелације, писана реч и стални говори на седницама Сабора у Пешти прославили овај национални триумвират широм Српства. Милетић, Полит и Лаза Костић доживљавали су своје најблиставије моменте. Храбро и бескомпромисно борили су се за српску заветну идеју.
Почетак Велике источне кризе донео је и проблеме на политичкој сцени Срба у Монархији.
Притисак државних власти на Милетића и његове сараднике био је огроман, а устанак у Херцеговини још је додатно погоршао стање. Став Милетића и либерала према устанку, био је под будним оком владе у Пешти.
Мађарско јавно мњење је махом било протурски расположено. Међутим Светозар Милетић, као и Михаило Полит Десанчић су на седницама Сабора у Пешти гласно тражили да Србија и Црна Гора добију независност, као и да се уједине Босна и Херцеговина са поменуте две српске кнежевине.
Убрзо после почетка Српско-турског рата 1876. је ухапшен Светозар Милетић.
Оптужен је за злочин велеиздаје, јер је наводно у Београду обећао 20-30 000 српских добровољаца из Монархије за рат против Турака, а да се затим после победе у рату подигне устанак у Банату, Бачкој и Срему, како би се ти крајеви прикључили Србији.
Иако је ухапшен у јуну 1876. пред суд је изведен тек 18 месеци касније. На затворску казну од 5 година је осуђен 18. јануара 1878, а пуштен је из затвора помиловањем 5. новембра 1879. Нељудски и нехумани услови у затвору у коме је Милетић тамновао нарушавали су његово здравље, али не и дух.
Милетићевим хапшењем Срби у Монархији остали су без свог вође и покретача готово свих националних акција почетком Велике источне кризе.
После пуштања на слободу Милетић, с обзиром на нарушено здравље, више није могао да се бави политиком као до тада. Из активног бављења политиком се повукао 1882. Идеја Српске Војводине још више појачана Милетићевим страдањем и притиском мађаризације, изнедрила је нову генерацију младих политичара који ће наставити да преносе српску заветну идеју и јачају српску мисао. На сцени се појављивао енергични Јаша Томић…
(Наставиће се)
Аутор: Проф. др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде:
Goran Vasin: Srpska Vojvodina – od Ideje do Zaveta (drugi deo)
Преузмите андроид апликацију.