Kada je na Zboru u Orašcu, u Marićevića jaruzi, Na Sretenje 1804, doneta odluka o podizanju Ustanka protiv turske vlasti Srbija se nalazila na ivici opstanka.
Dahijska strahovlada u kojoj nije bilo elementarne sigurnosti i bezbednosti, uz svakodnevna nasilja i ugnjetavanja koja su kulminirala Sečom knezova, nisu ostavljali izbor srpskim starešinama- ili borba za gole živote ili potpuno stradanje.
Kada se prihvatio teškog bremena da vodi srpske ustanike Đorđe Petrović Karađorđe, kasniji Vožd, imao je iza sebe frajkorsko iskustvo ratovanja protiv Turaka (1788-1791) i nesalomivu volju da se Srbija mora osloboditi jarma potlačenog naroda.
Istorija Prvog srpskog ustanka bila je burna i dramatična. Velike pobede na Ivankovcu (1805) i Mišaru (1806), dale su povoda ustanicima da se nadaju čak i samostalnoj državi.
Velike sile potpuno zaokupljene Napoleonovim ratovima (1792-1815), nisu imale na umu takvu mogućnost. Ulazak Rusije u rat sa Turskom (1806-1812), usmerio je u značajnoj meri akcije i ratovanje Karađorđa i njegovih ustanika.
U vrtlogu odnosa Francuske-Austrije-Rusije, srpski ustanici su tražili svoje priznanje i mogućnost da Srbiju jače vežu za neku od Velikih sila ili pokušaju da se izbore za nezavisnu državu. Slom ustanika na Čegru 1809, dovodi u pitanje ceo Ustanak. Neumorni Karađorđe, uspeva da stabilizuje front i u mnoštvu teških bojeva 1810-1811, da nadu ustanicima da će dogovori Velikih sila pružiti šansu Srbiji.
Javljaju se prvi ustavni nacrti i ideje za unutrašnju organizaciju Srbije. Pomaljaju se i ideje Francuske revolucije, ali i konzervativne ideje sa ruskog dvora.
U ovakvom odnosu kasnije liberalnih i konzervativnih ideja profilisaće se i srpske političke elite do 1918. Isto je bilo i sa odnosom Srbije i Velikih sila. Kraj ratovanja Rusije sa Turskom, definisan Bukureškim mirom 28. maja 1812, doneo je Srbiji status kakav nije bio očekivan kod vožda Karađorđa i ustanika (čl 8).
Srbija je posle dugog ratovanja i dalje bila deo Osmanske imperije. Iako je bila predviđena opšta amnestija, ponovo zaposedanje gradova od strane turskih garnizona ustanicima nije bio prihvatljivo posle 8 godina velikog i teškog ratovanja. Odbrana Srbije 1813, dovela je do potpunog sloma, enormnih civilnih žrtava i tragičnih scena stradanja po srpskim selima i gradovima. Karađorđe se delom vojvoda prelazi u Austriju.
Ostao je vojvoda Miloš Obrenović. Jednom probuđena Srbija sa voždom Karađorđem, više nije mogla dugoročno da se vrati na status raje.
Ime vožda Karađorđa Petrovića ostalo je do danas sinonim srpske slobode i junaštva,stradanja i znamenja da se će Srbija u odnosima sa Velikim silama morati sticati velika iskustva i mudrost kako bi pokušala da ostvari svoje državotvorne ciljeve.
Podizanje Drugog srpskog ustanka u Takovu aprila 1815, kada je Miloš Obrenović započeo novi rat sa Osmanlijama, trajao je kratko. Iscrpljena Srbija izvojevala je nekoliko brzih pobeda i tražila pregovore. Knez Miloš Obrenović je realno uviđajući nemogućnost novog decenijskog ratovanja tražio mir i pokušavao da taktično i kompromisom izbori autonomiju za Srbiju.
Velike sile nisu želele da Srbiji daju status nezavisne države u tom momentu (Bečki kongres 1814-1815).
Posle četvrt veka ratovanja Evropa je želela mir po svaku cenu, što je značilo čuvanje teritorijalnog integriteta Turske. Jedini izbor bilo je dugo i iscrpljujuće pregovaranje sa Portom i sultanom. Knez Miloš je istrajno i uporno više od decenije tražio načina da Srbija dobije status autonomne Kneževine.
Istrajnost i upornost vožda Karađorđa u vojnim operacijama i bitkama, zamenjena je diplomatijom kneza Miloša Obrenovića. Tek je učešće Rusije u ratu sa Turskom (od 1826), tokom Grčkog ustanka (1821-1830), ponovo vratilo Srbiju na dnevni red Velikih sila.
Akermanskom konvencijom 1826. i Jedrenskim mirom 1829, Rusija je nametnula Porti i rešavanje srpskog pitanja- stvaranje autonomne Kneževine Srbije i vraćanje šest otrgnutih nahija (1812).
Knez Miloš je vešto iskoristio momenat i novim zahtevima obasipao Portu i sultana. Hatišerifima 1830-1833, Srbija dobija od Porte priznatu Autonomiju. Srbiji će 1833. biti priključeno 6 nahija, Crkva u Kneževini Srbiji postaje autonomna, a Đurđevdana 1835. ukinut je feudalizam u Srbiji. Za tri decenije Srbija je od ivice opstanka došla do statusa autonomne Kneževine, u kojoj je srpski seljak mogao biti vlasnik sopstvenog poseda.
Za Sretenje 1835, pod pritiskom bune Milete Radojkovića, knez Miloš donosi Sretenjski ustav koji je po modernom belgijskom modelu sastavio Dimitrije Davidović.
Moderne institucije evropskih država trebalo je uklopiti i autonomnu srpsku Kneževinu. Iako sklon samovoljnom načinu uprave, koji je rezultirao stvaranjem opozicije (Ustavobranitelja) i periodičnim bunama, knez Miloš je dobro shvatao duh vremena u kome je živeo.
Velikim sila Sretenjski ustav nije odgovarao. Srbija se ponovo našla pod pritiskom Austrije i Rusije. Saradnja i sukobi dve Imperije podjednako će koštati Srbiju tokom celog 19. i početkom 20. veka. Srpske političke elite koje su nastajale iz kruga Ustavobranitelja kreću svoje okretanje ka zapadnom liberalizmu.
Vrlo brzo generacija liberala doneće i Ustav 1869, a potom i 1888 (1904). Srpski ustavi bili su deo svakodnevne težnje da se jačaju institucije i stvori jaka država. Spoljna politika Srbije ostaće pod tenzijom gibanja Habzburgovaca i Romanova.
U unutrašnjoj politici jednom uspostavljena srpska sloboda vožda Karađorđa više nije mogla da se ugasi.
Knez Miloš je svojom veštom, upornom i lukavom diplomatijom dosegao realne političke ciljeve. Dva velikana srpske istorije, u tragizmu svog sukoba i stradanja Karađorđa 1817, upozoravaju da je nacionalno jedinstvo jedina prava tačka oslonca jake države.
Orašac i Takovo, Sretenje 1804. i 1835, temelji su moderne države.
Vožd Karađorđe i knez Miloš Obrenović stoje kao dva simbola neugaslog vremena- srpske borbe za slobodu, jednakost i samostalnu politiku. Vojni komandant i neustrašivi ustanik Karađorđe i istrajni diplomata i vešti realpolitičar knez Miloš Obrenović stoga i danas jesu inspiracija i našeg i budućeg vremena. Sretenje simbol i prošlog i budućeg vremena samostalne i slobodne Srbije.
Autor: Prof. dr Goran Vasin
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Gorana Vasina možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
