Када је на Збору у Орашцу, у Марићевића јарузи, На Сретење 1804, донета одлука о подизању Устанка против турске власти Србија се налазила на ивици опстанка.
Дахијска страховлада у којој није било елементарне сигурности и безбедности, уз свакодневна насиља и угњетавања која су кулминирала Сечом кнезова, нису остављали избор српским старешинама- или борба за голе животе или потпуно страдање.
Када се прихватио тешког бремена да води српске устанике Ђорђе Петровић Карађорђе, каснији Вожд, имао је иза себе фрајкорско искуство ратовања против Турака (1788-1791) и несаломиву вољу да се Србија мора ослободити јарма потлаченог народа.
Историја Првог српског устанка била је бурна и драматична. Велике победе на Иванковцу (1805) и Мишару (1806), дале су повода устаницима да се надају чак и самосталној држави.
Велике силе потпуно заокупљене Наполеоновим ратовима (1792-1815), нису имале на уму такву могућност. Улазак Русије у рат са Турском (1806-1812), усмерио је у значајној мери акције и ратовање Карађорђа и његових устаника.
У вртлогу односа Француске-Аустрије-Русије, српски устаници су тражили своје признање и могућност да Србију јаче вежу за неку од Великих сила или покушају да се изборе за независну државу. Слом устаника на Чегру 1809, доводи у питање цео Устанак. Неуморни Карађорђе, успева да стабилизује фронт и у мноштву тешких бојева 1810-1811, да наду устаницима да ће договори Великих сила пружити шансу Србији.
Јављају се први уставни нацрти и идеје за унутрашњу организацију Србије. Помаљају се и идеје Француске револуције, али и конзервативне идеје са руског двора.
У оваквом односу касније либералних и конзервативних идеја профилисаће се и српске политичке елите до 1918. Исто је било и са односом Србије и Великих сила. Крај ратовања Русије са Турском, дефинисан Букурешким миром 28. маја 1812, донео је Србији статус какав није био очекиван код вожда Карађорђа и устаника (чл 8).
Србија је после дугог ратовања и даље била део Османске империје. Иако је била предвиђена општа амнестија, поново запоседање градова од стране турских гарнизона устаницима није био прихватљиво после 8 година великог и тешког ратовања. Одбрана Србије 1813, довела је до потпуног слома, енормних цивилних жртава и трагичних сцена страдања по српским селима и градовима. Карађорђе се делом војвода прелази у Аустрију.
Остао је војвода Милош Обреновић. Једном пробуђена Србија са вождом Карађорђем, више није могла дугорочно да се врати на статус раје.
Име вожда Карађорђа Петровића остало је до данас синоним српске слободе и јунаштва,страдања и знамења да се ће Србија у односима са Великим силама морати стицати велика искуства и мудрост како би покушала да оствари своје државотворне циљеве.
Подизање Другог српског устанка у Такову априла 1815, када је Милош Обреновић започео нови рат са Османлијама, трајао је кратко. Исцрпљена Србија извојевала је неколико брзих победа и тражила преговоре. Кнез Милош Обреновић је реално увиђајући немогућност новог деценијског ратовања тражио мир и покушавао да тактично и компромисом избори аутономију за Србију.
Велике силе нису желеле да Србији дају статус независне државе у том моменту (Бечки конгрес 1814-1815).
После четврт века ратовања Европа је желела мир по сваку цену, што је значило чување територијалног интегритета Турске. Једини избор било је дуго и исцрпљујуће преговарање са Портом и султаном. Кнез Милош је истрајно и упорно више од деценије тражио начина да Србија добије статус аутономне Кнежевине.
Истрајност и упорност вожда Карађорђа у војним операцијама и биткама, замењена је дипломатијом кнеза Милоша Обреновића. Тек је учешће Русије у рату са Турском (од 1826), током Грчког устанка (1821-1830), поново вратило Србију на дневни ред Великих сила.
Акерманском конвенцијом 1826. и Једренским миром 1829, Русија је наметнула Порти и решавање српског питања- стварање аутономне Кнежевине Србије и враћање шест отргнутих нахија (1812).
Кнез Милош је вешто искористио моменат и новим захтевима обасипао Порту и султана. Хатишерифима 1830-1833, Србија добија од Порте признату Аутономију. Србији ће 1833. бити прикључено 6 нахија, Црква у Кнежевини Србији постаје аутономна, а Ђурђевдана 1835. укинут је феудализам у Србији. За три деценије Србија је од ивице опстанка дошла до статуса аутономне Кнежевине, у којој је српски сељак могао бити власник сопственог поседа.
За Сретење 1835, под притиском буне Милете Радојковића, кнез Милош доноси Сретењски устав који је по модерном белгијском моделу саставио Димитрије Давидовић.
Модерне институције европских држава требало је уклопити и аутономну српску Кнежевину. Иако склон самовољном начину управе, који је резултирао стварањем опозиције (Уставобранитеља) и периодичним бунама, кнез Милош је добро схватао дух времена у коме је живео.
Великим сила Сретењски устав није одговарао. Србија се поново нашла под притиском Аустрије и Русије. Сарадња и сукоби две Империје подједнако ће коштати Србију током целог 19. и почетком 20. века. Српске политичке елите које су настајале из круга Уставобранитеља крећу своје окретање ка западном либерализму.
Врло брзо генерација либерала донеће и Устав 1869, а потом и 1888 (1904). Српски устави били су део свакодневне тежње да се јачају институције и створи јака држава. Спољна политика Србије остаће под тензијом гибања Хабзбурговаца и Романова.
У унутрашњој политици једном успостављена српска слобода вожда Карађорђа више није могла да се угаси.
Кнез Милош је својом вештом, упорном и лукавом дипломатијом досегао реалне политичке циљеве. Два великана српске историје, у трагизму свог сукоба и страдања Карађорђа 1817, упозоравају да је национално јединство једина права тачка ослонца јаке државе.
Орашац и Таково, Сретење 1804. и 1835, темељи су модерне државе.
Вожд Карађорђе и кнез Милош Обреновић стоје као два симбола неугаслог времена- српске борбе за слободу, једнакост и самосталну политику. Војни командант и неустрашиви устаник Карађорђе и истрајни дипломата и вешти реалполитичар кнез Милош Обреновић стога и данас јесу инспирација и нашег и будућег времена. Сретење симбол и прошлог и будућег времена самосталне и слободне Србије.
Аутор: Проф. др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
