Ovo je priča o poslednjim trenucima u životu Marije Antoanete na Trgu Republike u Parizu i događajima koji su je doveli do giljotine.
Četiri godine nakon što je dospele u srce francuskog političkog života, ona i njen muž Luj XVI krunisani su za kralja i kraljicu – 1774. godine. U tom trenutku je imala 18 godina i prema rečima njenih savremenika bila je poprilično frustrirana zbog karaktera svog muža.
„Moji ukusi nisu isti kao kraljevi. Njega zanima samo lov i obrada metala“, napisala u pismu prijateljici 1775. godine.
Marija Antoaneta je zbog toga rešila da uživa u uobičajenom životu na francuskom dvoru, koji je podrazumevao kockanje, žurke i trošenje novca.
Koliko je bila uspešna, govori i podatak da je vrlo brzo stekla nadimak „Madam Deficit“, dok je običan narod Francuske gladovao usled ekonomske krize.
Njeni prijatelji su tvrdili da je ona imala izuzetno „meko srce“ i da je volela da čini dobra dela. Ipak, to nije sprečilo običan narod da njeno rasipništvo označi kao glavnog krivca za sve njihove probleme.
Situacija koja je dodatno pogoršala stvari je „Afera sa dijamantskom ogrlicom“ iz 1785. godine, kada su svi mislili da je Marija Antoaneta pokušala da se, preko kardinala Rohana, besplatno dočepa vrednog komada nakita koji je bio ukrašen sa 650 dijamanata.
Inspirisan američkom revolucijom i ekonomskom krizom francuski narod je žudeo za promenama. Nezadovoljstvo je raslo, a dažbine su bile sve veće.
U oktobru 1789. godine došlo je do kulminacije, kada se narod pobunio zbog previsokih cena hleba i krenuo ka zlatnim kapijama Versaja. Razjarena rulja je poubijala članove kraljeve garde i upala u kraljičine odaje.
Kraljevska porodica je potom prebačena u dvorac Tiljerije u Parizu, a kralj i kraljica nisu zvanično uhapšeni sve do 1792. godine, kada su pokušali da pobegnu u Belgiju.
Skandalozno suđenje.
Januara 1793. godine, kralj Luj XVI je osuđen na smrt zbog zavere protiv države. Dozvoljeno mu je da provede nekoliko sati sa svojom porodicom pre nego što je pogubljen pred 20.000 ljudi.
Njihov osmogodišnji sin Luj XVII je proglašen za naslednika od strane monarhista, ali je republikanska vlast rešila da ga zatvori u samnicu gde je i umro 1795. godine.
Izvori navode da je Marija Antoaneta početkom avgusta 1973. godine prebačena u Konsijeržeri, poznat i kao „predsoblje za giljotinu“, a da joj je nakon dva meseca i suđeno. Ona je u tom trenutku imala 37 godina, ali je prema tvrdnjama svedoka bila skroz seda.
Suđenje je održano 14. oktobra 1793. godine i prema tvrdnjama prisutnih događaj je bio kratak i mučan.
Tužilac je na svaki način pokušavao da je diskredituje, pa je svoje ispitivanje započeo pitanjem da li je imala intimne odnose sa osmogodišnjim sinom Lujem XVII.
Marija Antoaneta je odgovorila da „ne zna“ ništa o optužbama, a tužilac je nastavio dalje. Ali nekoliko minuta kasnije član porote je tražio odgovor na prethodno pitanje.
„Ako nisam odgovorila, to je zato što sama priroda odbija da odgovori na takvu optužbu protiv majke“, odgovorila je bivša kraljica.
Njena staloženost na sudu je možda zadivila svedoke, ali je nije spasila od smrti, jer je u ranim satima 16. oktobra 1793. proglašena krivom za veleizdaju, iscrpljivanje državne blagajne i zaveru protiv bezbednosti države. Kazna je bila neizbežna.
Giljotina preseca kraljičin vrat.
Rano ujutru 16. oktobra 1793. godine straža je ušla u njenu ćeliju, odsekla njene sede pramenove i zavezala joj ruke. Nakon toga su je izveli na ulice Pariza i satima vozili do Trga Revolucije.
Kada je izašla iz kočije u 12 časova i 15 minuta, stala je na skele i pogledala u dželata koji je pre 10 meseci odsekao glavu njenog muža.
Priča kaže da je Marija Antoaneta, obučena u jednostavnu belu haljinu, slučajno stala na njegovu nogu dok je išla ka giljotini. Tada mu je prošaputala svoje poslednje reči: „Izvinite, gospodine, nisam htela.“
Nakon što je sečivo palo, dželat je podigao glavu prema bučnoj gomili, koja je uzvikivala „Vive la Republik!“
Posmrtni ostaci Marije Antoanete potom su odneti na groblje iza crkve Madlen, ali grobari su pravili pauzu za ručak. To je bilo dovoljno vremena da Madam Tiso napravi otisak njenog lica pre nego što je radnici polože u neobeleženi grob.
Decenijama kasnije, 1815. godine, mlađi brat Luja XVI ekshumirao je telo Marije Antoanete i sahranio je u bazilici Sen Denija. Svedoci su tvrdili da su prilikom otkopavanja tela pored kostiju našli i nešto bele kose i dva komada nakita u odličnom stanju.
Kako se hranio ratnik, a kako ratar? Šta se jelo u srednjovekovnoj Srbiji i u kakvom društvu?
Preuzmite android aplikaciju.
